Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 9

Збогом, срце моје! Милиновић прочита писмо један, два, три пута и отпише, тјешећи љубавнипу топло и узбуђено. У први га мах занијела непоњатна, небеска преданост, та племенита љубав. Тепаше јој, како дршће ради ње, описиваше кобне слутње, које га — јамачно због ње — даве дању и ноћу. Но пошто адресује, сјети се, да се она дајбуди с њиме ајначи, да је силом духовита, не би ли га тако обманула — — Ако роди, морам да ју узмем због дјетета. А могу ли то ? Она ме може занимати само још двије три мршаве године. А није ни сада лијепа — И у машти му сину широка јунонска леђа, што се сијају као мрамор и филдиш , прелијевају као седеФ. Топла су као свјеже помузено млијеко, а на њима се узлабудио снијежан врат са латичастим пахуљицама .. . Искрснуше загрљасте љиљан-руке са витијем прстима и прелеснијем јамицама: — па глава са косом као крило гавраново и густом као маховина; — па лице блиједо од слатке среће и пожуде; — па дрхтаве носнице као у младе арапске кобиле; — па усне, вреле као пустињско сунце и сочне као пурпурно срце од лубенице, а са смијешком, за који се губи глава; — па очи; ох, очи, дубоке као пучина, црне и заносне попут поноћне пожуде, а сјајне и сјетне попут мјесечине!... Синуше му пред духом дјевице, лишца бијела и росна као ђ> )ђиц, а невиност се у мињонскијем очима плави као мајчина душица . . . Једна је од њих — књегињица... Воли га. Бјеже у Италију... Граде град на обали морској — некако онаки, као што је она самотна Вила на слици Беклиновој. ПослуЖ УЈУ их вјерни и нијеми Арапи, а

њих двоје шетају по бујноме парку, разговарају са Паном и дриадама, играју се са делфинима и Протејем на топломе жалу. Сами су, заљубљени и голи као Адам и Ева ... . . . И Милиновић се сјети на биједног Миша у похабаломе одијелу... — Не љубим је. Сажаљевам је. А то је ситница, због које не могу жртвовати свој мир, студије, будућност. И раздере прво писмо, премда га њешто жацнуло у срцу и надрља друго: Беч, 5. маја 97. Драги Мишићу, Врло се чудим —- употребљавам најблажи израз! — засуканој сентименталности и извртању очију у пошљедњем Твом писму. Торочеш као Русовљева Јулија, али ја немам ни најмање воље да будем Сен Пре. Свиђа Ти се мај? Па лијепо! Мени је прољеће досадно као све, што се често опетује. Уживам само у умјетности. Најслађе сам арајство доживљавао изгубљен у реФлексијама и диму добре цигарете у самотној соби. Твоје је најновије пјесничко узбуђење обична патолошка пошљедица необичног физичког стања, којега треба да се што прије курталишеш. То је узрок декламацијама, које су, признајем, приличне, па их, надам се, нијеси преписала. Пријетиш ми као Клара Милићева, коју знаш из Мишкатовићева пријевода. Па лијепо! Само што сам одвише позитиван, те немам воље да будем Аратов — ако се не варам у имену трансцеденталног шваљера. Ако примиш мој паметан савјет, јави ми, да Ти пошљем рецепте, а ако не — што ми не би било најмилије, — откажи стрицу и отпутуј у Хрватску. Тамо ћу Ти слати све,