Зора

Стр. 8

3 0 Р А

сподњега? Не, не могу Те овај пут послушати! Чи.ни ми се, да би подражавање Твојим благородним јаловицама угаснуло у мени пошљедњу искру матерњег, човјечанског осјећања. Ке могу опет да Те не послушам,јер знам, да би због „клапчића" изгубила 'Гебе, једини и пошљедњи мој драгане! Ох, Боже, што сам дочекала! Са којим сам се правом као распуштеница, старија од Тебе за годину, надала, да ћеш ме усрећити? Ај, ја будала! Шта ће бити од мене? Мијате, још бих Ти њешто казала, али нећу да те без потребе растужујем. Знам, да си нервозан. Чућеш и онако све!. .. Твој госп. стриц не слути ништа, јер идем свако јутро сама на пошту. Не бој ми се : и ако погинем, неће свијет ништа дознати! Пишем на доксату. Овдје је прекрасно ! У салону свира Јелка дивну Шуманову „Крајзлеријану". Око мене цавти јоргован. Госп. је Милиновић оздравио, а Јелица већ правилно пише хрватски. Јутрос бијасмо на гробљу Твоје покојне стрине. Дивно гробље! На вису је; поред њега снива древна готска црква, а доље се пуши сеоце. Ту бих и ја хтјела починути! Госп. капетан плакаше више, него Јелка и ја. Ви се ђаци ругате официрима, да су ћускије и шта ти још све не знам, а у свом се лутању као одгојитељица увјерих, да су то најчеститији мужеви. Угледај се на госп. Петра! Не вјерујем Ти, па ипакТе обожавам! Њежан си као љиљан, а лијеп и грозан као ЛуциФер! Хотомице си рђав, али срце Ти је племенито ја то осјећам. Не, не вјерујем, да би ме могао уништити! Је ли, душице, Ти ме не би могао хотомице упропастити ?!

Читам пјесме, али слабо у њима налазим, што осјећам. Боже, алај је дивно овдје! Још ме ни једно прол>еће не опијаше као ово! Из језерца у градини мири на рибљу љуску, а из сочнога Винервалда на смолу. Зраком се таласа њешто медено као да је сунце златан ловорцвијет, а ведро небо љубичица. Што је*тај свијет бајниЈИ, чаробнији, то више осјећам своју безграничну несрећу и пусту усамљеност. Мене муче те младе боје, мене мучи то њежно биљисање славул^а, мене муче та задовољна људска лица! Сада умријети било би ми ипак лакше, него у голој зими или досадној јесени. Ах, да је проклет, ко први слага, да има среће! Ево, извиру ми сами од себе из пера стихови, које си ми ономад послао: Сам на свету самац без помоћи, Сам се верем по црнојзи ноћи И уздишем у тешкојзи злоћи: „Кад ће крајњи, кад ће часак доћи?"* Плачем, драги Мијате, и не могу даље. Овдје се не смије човјек ни сит да исплаче! Смилуј ми се, слађани драгане! Утјеши ме, душице моја! Буди милостив своме дјетету, ако си презр'о мене! Имај барем мрве срца, кумим те ранама Исукрстовим! Твоја жена Љуба Коларићвва. II. и. ... Сада се мало умирих. Опрости ми, ако сам претоварила. Хвала на књигама. Ко би рекао, да Срби имају тако лијепих ствари! Јакшић је диван, љепши од Прерадовића. Т т ' Раци канда пишу боље хрватски ' ч>д Хрвата! „Матицу" си ваљда већ примио? Шта велиш за Лесковара? Брбљам, као да већ заборавих, да о Твоме одговору виси моја судбина. Што нисам као друге! * Јакшић.