Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 7

коса на тјемену је дугачка и не}федна као у виртуоза. Не носи се кицошки, него подсЈећа на понајелегантнијег глумца или сликара. Родитељи му умријеше врло рано, те их се не сјећа. Отац трговаше са благословеним славонским храстом и намре му дебелијех двјеста тисућа, са којима управља стриц Петар, умировљени крајишки капетан. У овога има лијепо добарце близу Беча и красна кћи, Јелка. Мајка Михајлова бијаше сиромашна племениташица из Горњокарловачке околине. Удала се тек у тридесетој години за човјека стара и нељубљена, а за неколико мјесеци издахне, рађајући јединца. Михајло носијаше вазда као амајлију њену златну гривну у облику змије са смарагдним очима и огроман медаљон са мајчином посивјелом сликом. Често посматраше с угодном туробношћу непознату госпођу у црном, свиленом, незграпном кринолину, са књигом на крилу, па б}'јне, смеђе увојке, полуотворена уста и сањарске очи. Готово на изуст је научио једину књигу са њеним потамњелим потписом: једно од првијех кола Данице Плирске. Од мајке наслиједи снатрилачку ћуд, аристократску спољашност и понос, а од оца трговачку саможивост и разумијевање прозе. Бијаше у исто вријеме и дијете и старкеља. Гимназију сврши одлично у загребачком Племићком Конвикту, гдје му силно омрзне пријетворност. Рано почиње читати што год му допадне шака. Већ у шеснаестој години имитира Хајнеа: вријеђа садругове и крадом посјећује забрањена мјеста. И ево га у Бечу, гдје као медицинар ластвује већ шесту годину. По неколико мјесеци живи пустињачки, посјећујући само концерте и музеје, а када банчи, разигра се хе-

лиогабалски и мало му је недјеља дана. Врло је кокетањ Дружи се само с елегантном женскадијом, с којом је подоста искусио. Тако је даровит, да завиди срећнијим глупацима. Нема пријатеља. — Чудим се — каже у дневнику — како се вјерује пророцима, који још данданас обмањују свијет, бунцајући о некаком саучешћу. Симпатија је варварско осјећање, које ишчезава пред образовањем и развитком појединца. Због тога и јесу апостоли неке опће љубави и нехотимице неморални: готово су укијек заклети непријатељи цивилизације. — — Што је патријотизам ? Мека, којом пецају енергични соФисте један пук. У политици нема идејала. Сталнајесамо егоистичка консеквенција славољубаца. Данас, када пара, електрицитет, журнали, социјализам и заједнички економски интереси претварају Јевропљане у један народ, када се нацијонални карактер губи све више, — данас се патријотизам као и вјера претвара у рушевину. Што је народ? Пзвјестан језик — и ништа више, т. ј. њешто сасвим споредно. Најзанимљивије је, да се о родол.убљу највише бучи ондје, гдје га најмање има, н. пр. у нашој блаженој Кробоцији, тој најжалоснијој закрпи на врећи земаљској. — II. За три дана добије Милиновић одговор: Араберг, 5. маја 1897. Драги Мијате, Примих Твоје кратко и немилосрдно писмо. Боже, чиме ли ме све не објеђујеш! Твој је савјет добар, али ја се не могу наканити, да мислим као Ти. Зар то не би било убијство, које се пуши све до пријестола Го-