Зора

Стр. 30

3 0 Р А

Бр. I.

нитије дјело — затпм из дјела: Мој окивот као и прошлог љета изашле приче Човјек у корицама, Јагоде и Љубап. Кроз све ове приче, поред све умјетничке им обраде, вије тако неки мрачан поглед презирања свјетског, да и читаоца обузме неки мучни и тешки осјећај, коме се не може отети. Чехов овде црта само мрачне стране живота, он непрестано звецка са ланцима, које свако мање или више о себи носи, он износи живот као мутан, наоблачен дан у пустој и снијегом покривеној Тундрп. П пошљедње приче Чеховљеве написане су потпуно стилистички п карактеристички. Љубимиц читалачке публике, Чехов, није у критици увијек хваљен, а нарочито нијесу похваљени његови Те?каци од оне клике људи, којпх неће нестати, и који у руској држави виде све да је добро. Они су га жестоко напали. што да богме писац није ни у шта зарезивао. Жеља би била, а и нада се, да ће тако јаки таленат као што је Чеховљев прекалити се у овом сумњивом песимпзму посматрања на свијет, и своме народу дати дјела, достојна његова талента, која ће показати пута, како да извојује себи више идеале, слободну културу и образованост.

Антон Павловић Чехов родио се 1859 године у Таланрогу на Азовском мору од једне трговачке породице. Прво своје васпитање стекао је у својој родитељској кући, сврши гимназију у свом родном мјесту и оде у Москву на универзу, гдје је медицинске студије абсолвнрао. За вријеме цијелог свога школовања, не само да је себе издржавао својим литерарним радом и давањем часова другима, него је издржавао и своју многобројну породицу, која се састојала из родитеља и млађе му браће. Његов рад на науци и свакидање бриге: како да збрине читаву једну породицу, било је мучно и тешко. Ове ране бриге у тако младим годпнама дале су клицу данашње;му побољевању. Његовп књижевни радови јавили се прво у руским хумористнчним журналима, а за тијем у Нођом Врел1ену. Особина његовог пјеснпчког рада је и то, да он не ради од времена до времена очекујући „импресије", него сваки дан у одређене часе при свом писаћем столу неуморно пише. Сваки свој рад сам преписује и сваки прође кроз прераду и коректуру. Још ваља споменути да је Чехов и на драмској књижевности с успјехом радио. Шегова најбоља дјела су Итзанок и Га.геб Ј. II.

Ши

ВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГА НАРОДА

У

пише Ослан А. Ђикић —

(ђаво, шејтан). Враг је по Ј»^мишљењу нашег српског народа, ^©^зао дух, којег је Бог проклео и дао ^ му моћ, да се може претварати у све људске и животињске облике. У његовом правом облику човјек га не може видјети, а да не умре. Он се људима појављује највише као Црнац,'који има очи дугуљасте, као бајам, нос велик са једном ноздрвом, т. ј. нема пријечке, која дијели

једну ноздрву од друге. Усне са му врло дебеле и раширене, да му се зуби увијек виде, те се свјетлуцају као жива жерава. Иначе је враг као вјетар, те се не може видјети, а задатак му је да људе на зло навраћа. Доста слично овоме причају и религије, те мислим, да је српски народ у Херцеговини примио ово вјеровање у врага (ђавола, шејгана) од својих свештеника. Једну причу о ђаволима, коју сам чуо на Буни (у Херцеговини) и коју са чврстом вјером вјерују бунски сељани, доносим овдје: За врпјсме Али-паше Ризванбеговића-