Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 31

Сточевића, херцеговачког везира, који је имао љетниковац на Буни био је неки Мујо Вочић, његов баштован. Један пут, по некој прешној ствари пошље Али-паша Мују у Мостар обноћ. Он уђаше на коња и крене уз Бишће. Баш на половину пута под селом Вртијешом, близу Неретве, стоји православно гробље. У томе гробљу, веле, да се „појављује". Кад је Мујо стигао до овог гробља искоче из гробља два Араппна и ухвате му коња за дизгине. Мујо, како не бијаше човјек страшљив, упита их, шта хоће, те кад не доби другог одговора осим њиховог грозног смијања, повади малу пушку од појаса и опали између ушију коњских, а међу њих. Пушка врисну, али јој се сва цијев распрште, а Арапи ни хабера, већ једнако држе коња за дизгине и церекају се. Кад је Мујо опалио пушку, на пуцањ његов залају пашчад у Вртијешу, а Мујо, кад се окрену на страну откуд се чујаше лавеж, видје гдје је чптаво поље прекривено Арапима, који су били разне величине: од једног палца, па који до неба докрећу главом. На један пут створи се преко Неретве златан мост и цијела ова хордија пође према мостз', а она два Арапа поведу и његовог коња тамо. Он поче викати, не би ли му когод дошао у помоћ. За тим хтједе сићи с коња, али га она два Арапа ухватише чврсто за ноге и недадоше му. И довели су га до моста и опет га натраг вратили, и опет га одвели к мосту и вратили. Тако неколико пута. Мују остави памет и, (он тако причаше), више ништа није знао, шта се с њиме ради. Само је чуо, кад су запјевали у Вртијешу пијевци и они се разбјегли, а њега полумртвога коњ донио на Буну. Сјутра дан био је махнит (луд) и послије много лијечења, излијечише га некакве хоџе. Кад се је опаметио он је ово причао. Из ове приче се види да врагови воле човјека излудити. Они излуђују обично људе добре, јер зли људи и онако су њихови. Они се, како ова прича казује, разбјегавају од пјевања пијеваца. Нзихово

је мјесто свуда, т. ј. на сваком се мјесту могу појавити. Џпн. — Српском народу у Херцеговини, мислим да је муслиманска религија дала џина, јер њега мало и налазимо код православног и католичкогелемента. Узећу најприје џина, како га прича мусломанска вјера, а по том шта вели о њему народ. Џин је по мусломанском предању створење божје, који је исто као и враг, као хава (зрак), те се не може видјети осим у другом облику. Дакле и он се претвара. И он се може претворити како у сваког човјека, тако и у сваку животпњу. Шега има свих вјероисповијести, као год и људи. Њих има добрих и злих — опет као и људи. У својој вјери Богу се моле као и људи. Добри џини не чине никоме зло, као год ни добри људи, дочим зли чине како један другом између себе, тако и људима. — Толико о њему исламска религија. А да видимо сада како народ о њему прича. Као исламска религија, тако и народ узимље џински прави лик као ваздух, док се људима појављује у свим могућим људским и животињским ликовнма. Само се разликује од човјека, дакако кад је у његовом лику, тијем, што има очи дугуљасте, али не као у врага хоризонтално, него вертикално; затим кад трчи, из њега сипље ватра, да може све, куда прође, попалиги. По народном вјеровању џинови имаду такођер разне вјероисповијести, те људима обично зло чине џини, који нијесу његове вјере. А најгори од свијех џинова, вели народ, вјере је чивутске. Џнн се може у човјека увући, те се у њему и плодити. Кад је џин у човјеку, говори из њега другим гласом. Ја сам сам слушао кад из једног човјека (неког Хасана Дрљевпћа из Мостара), говори један друкчији глас, те он вели, да није његов, и каже људима, да тај глас не слушају, ако им што ружно рекне. Овај глас пз њега (он би се мучио кад би из њега излазио) причао би, како је њему лијепо унутра, те како не ће