Зора

Стр. 34

3 0 Р А

Бр. I.

прешасник каснијим радовима Мајкова и Даничића. У том се своме дјелу бавпо Шаф. понајвише полуковалима и назалима. Востоков је први од словенских научника, којп је помоћу пољских назала доказао да су вокали ж и л и у старом словенском језику били носни гласови, а с том се науком нијесу никако могли да сложе ни Добровски ни Копитар. Добровском је старо к у, а а = м; Копитару л == отегнуто о, а а отегнуто е. Шаф. јс потврдио науку Востоковл.еву примјерима из књижевних старина српских, нарочито особним именима у латинској и грчкој транскрипцији. Покрај овога што смо до сад навели, важно је ово дјело Шаф. п за борбу око књижевнога језика српског, којује водпо с јсдне стране Вук а с друге Светић п друговп. Шаф. се ни.је мијешао као партизан у ту борбу са впше разлога, али је ппак стајао очито на Вуковој странп. То се види не само пз „Пабирака" нсго и пз каснијег једног нрегледа најновпје књнжевности илирскпх Словена у С. СМ. од 1833., гдје корп Славеносрбе и њихову борбу протпв здраве Вукове науке. Шаф. ,, Пабирака" и оног његовог хладног научног разлагања о историји српског језика нпјесу Вукови противници никако разумјелн н за то нијс могло то његово дјело да прпвсдс крају те језнчне борбе, све док нпје дошао Дапнчпћ п својијем „Ратом" пзвојсвао потпуну побједу Вуковој науцп. Заслуге су Шаф. по нсторпјску страну српскога језпка п по борбу за књпжевнп језпк срггски велпке, а о тпм заслугама управо п говорп ова тријезна расправа Врховчева. ,,Које су прилпке створиле Шафарикову историју српске књижевностн" (стр. 33-52) књижевнп је прилог др. Кам. Суботића. Суботић воли да рашчлањује своје радове, па тако није могао ни овај његов рад остати поштећен од тога цјепкарења. Он га дијели иа пет дијелова: карактер (34-37.), нацпоналитет (37-39.), књижевни утецајп (39-43.), клице псторије српске књижевностп (43-49.) н историја српске књижевностп (49-52.) Ово рашчлањивање пде у карактеристпку писања Суботићева, а на њој му нпко ни мало и не завиди, нарочито при расправици од двадесет страница. Величина дакле материјала не при-

морава Суботића да цјепка свој рад; то је само његова књижевна пасија, која би се у научним радовнма могла назвати нграчком. Јер шта то значп унауцп:ппсатн научнички оједнолг знаменитом дјелу Шаф., па губити онолико ријечн око тумачења његова карактера и националитета? Тнме се само смеће с ума да се пише за Летопис, дакле за образованнју класу српскога народа. Или зар ми не бнсмо моглн довољно тачно разумјети прилика које су створиле псторпју српске књижевностп, а да нам нпје ппшчев карактер нн националитет ни најмање познат? Оспм тога, то описивање карактера и националнтета Шаф. нема специјално у овој књнзи Летописа свога правог смисла, кад је то све много прибранпје, вјерннје н пластпчнпје исказано у радњи Томићевој. Врховацје могао зналачкн написати своју малу расправу без претходне студије о карактеру п народностп Шафариковој. Ни сам натппс ове расправице не одговара нравоме садржају. Све оне прнлнке које је споменуо Суботић нпјесу створпле спенпја.тно псторије српске књпжевностп него оно дјело, о коме говорн Суботпћ у четвртом одјелку своје расправнце. То је он н сам признао у овим рпјечима: ,,Кад је (т. ј. истор. срп. књиж.) упореднмо са напред оппсанпм одел.ком о псторнјп српске књпжевности у опћој словснској нсторпјп, налазнмо: да се из истог предрада развпла, да је опширннјн, прерађенпји п зрелији наставак пстог" (стр. 49.) Ако постоји ово што напнсасмо, онда је натппс расправпце погрјешан или еуфемпстпчно речено: сувише специјалан. Утјецајн са стране на Шаф. створили су најпрпје исторпју књпжевностп словенске пасћ а11еп МииЛаИсп, пз ове сс касније родпла нсторпја књижевностп јужнословенске, у којој сс налазн нсторија књпжевностп српскс о којој говорн СуботпК. Најприје дакле опћа слонеиска, а онда пстом посебна јујкнослоиенска. Утицај је бпо всћ потпуно нзврпген прн стваран.у оне прве. Под тнм је утицајем задовољно Шаф. најпрпје потребе словенске а онда истом јужнословенске н српске; или, прплпке, о којнма Суботнћ говорн, не стварају нн спецпјално јужнословенске псторије а калш лп српске, него опћениту словенску. Касније раширивање нсте грађе не стоји више ј ' каузалној везп са тим приликама, а у томе управо и лежи по-