Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 35

грјешно специјализовање самога натписа ове расправице. Рад је лра. Суботића доста мршав. Кад је већ и историји српске књижевности подарио један (пети) одсјек, требао је о њој више п ошпирније проговорити а не само на три странице. Требао је н.ој упоредити Јагићеву и Новаковпћеву псторију (Шурминове јамачно није имао при руци кад је саставл.ао ову расправицу) и према њима одредити њезнну ваљаност за оно доба кад је она била доготовљена. Те студије немамо од Суботића али нам је он мјесто ње дао у замјену студију о карактеру и националитету Шафарикову! На стр. 1.-32. штампан је говор Ђорђа Магарашевића „У спомен П. Ј. Шафарику", који је писац говорпо у сједници књижевног одјељбња Матице Српске дана 1. (13.) маја 1895. Оваквим говорима прославл.ају чланови књижевног одјељења М. С. л.уде заслужне по српски народ. То јс псто учинио п Магарашевић. У свом је панегирском говору споменуо заслуге 111аф. за српски народ, прегледао у кратко н.егов научнички рад п оцртао његов мукотрпнп живот. Говор се овај глатко чита — угодније га је извјесно било слушатп — јер даје доста јасну слику о цјелини Шаф. појаве. Од говора се и не захтпјева више. Друга два прилога Магарашевића „I 1псма 11. Ј. Шафарика и Адама Драгосављевића" (стр. 53-75.) п „Патронат српске новосадсгсе гимпазије узима у обрану II. Ј. Шафарика пред кр. угарскпм намеснпштвом 1824. год." доста су специјалне природе. Први пзноси преписку између Шаф. п Драгосав., која се највише тпче сакупљања књижевних старина српских, а другп обрану, којом је патронат новосад. гимназије бранио свога дпректора пред угарском влашћу, која је хтјела да иослије Магдине афере протјера са свију просвјетнпх завода наставнпке протестанте. Патронат се дпвно заузео за Шаф., тако, да је он изгубио само директорско мјесто, алп је п на даље остао првим професором новосад. гимназпје. Колико је времена боравио Шаф. у Нов. Саду? Магарашевић (стр. 29.) и Томић (стр. 145.) веле четрнаест, а Суботић (стр. 35.) тринаест година. Она двојпца узимљу превише, овај премало. У научним радовима не би смјело да буде тога лавирања. Наука је ео грво нешто пре-

цизно. Шаф. је дошао у Нови Сад 15. септ. 1819., а отишао из њега 6. апр. 1833. год., а то је округлпм бројем тринаест и по година. ,Та(|иек.

Срнске народне умогворпне и:>, разних српских крајепа прибпљепкпо и цјдао Никола Ст. Кукић. Српска Шша.ипарија у Загребу. Иза лијепе Грђићеве збирке „Смиље и Ковиље" ево нам п друге књиге српских народних умотворпна. Но док у Грђпћевој бијаху прикупљене само пјесме, дотле у овој има и приповиједака. Грђпћ је својом књигом доказао, да је неосновано мпшљене оних, који веле, како данас впше немамо онакпх пјесама, какве је бесмртнп Вук у своје збирке сакупио, јер баш у „Смиљу п Ковпљу" нашао је многи лпјепп стручак пз данашњих дана, којп ћс мало или нп мало слабије замирисати од онога Вукова . . II Кукић је изишао пред нас запста са лпјепом намјером: да п он којн стручак отргне од заборава, но, на жалост, морамо признати да је од свега п остала — само лијепа намјера. Кукић нас нп нз далека нпје могао задовол.пти, као пгго смо очекивали од њега, као од земл.ака незаборављенога проте Беговпћа, којп нам даде тако дивних стварп, сакупљени пз уста српскога народа у Хрватској п Славонији. Јуначке пјесле Кукићеве нитп пмају онога полета, ни снажнога пзраза, којим се особито одликују српске народне пјесме у збпркама другнх скупљача. а, оспм тога, п језик нам пзгледа искварен, што, барем у овакпм стварима, нс би смјело битп. Напомињемо п то, да нам се све ове пјесме чине отприје познате, а нарочпто Паша Сеидине (варпјанта пјесме ЈЕутица Богдан и нојкода Драгојла) Јоно и Мара (впдп О.шер 11 Мејри.иа) п Женидба Стојана Ј анковића. Ситне ијес.ие још су најљепше у овој збирци, но п те су, већпном, прпје штампаване по разним листовима п разнпм збпркама. Кукић ипак не би погријешно, да је са.ио њих оштампао у једној књпжнцп. Но у читавој овој збирци још су најслабије прпповијетке. Тако н. пр. у првој причп Клннга славе се подвизи једнога лупежа, што је, по нашем скромном мишљењу, врло штетно, па макар скупљач