Зора

Гтр. 2

3 0 Р А

Бр. I.

хрватски један књижевник, по примјеру нашег, обраћа у истом правцу на хрватске књижевнике. Сад пак стоји у дискусији само: да ли да то буде Конгрес заједнички, Конгрес српски и хрватски, или да се свако брине за свој, за себе самог. Овоме је дао и опет иницијативу г. Драгутин ИлијН уз пређашњи чланак још једним новим чланком у „Ујепси" поднатгшсом: „Један приједлог намијењен хрватским и српским књижевницима и родољубима". Тај чланак нашао је, по цијелом изгледу, одјека међу хрватским књижевницима и изазвао је најприје познатог приповједача г. Ђалскога да се изјасни у том погледу својим нарочитим чланком у „УЈепси". Предстојп јамачно о том и шира дебата, која ће се, без сумње, ~да "додирује у једној тачци: да би заједнички Л. Конгрес, ваљао да послужи у првом погледу духовној заједници Срба и Хрвата, којој су у новије доба стале у службу извјесне .омладине, неки родољубиви новинари 15 нарочити часописи. По својој дужностп, ево да речемо о томе и ми своју, — желећи да се и наш глас узме у обзир у широј дебати о овом предмету. Но унапријед буди речено, овдје не ће бити ријеч о томе: да ли уопће Српски Литерарни Конгрес, него: да ли Литерарни Конгрес Српско-Хрватски ? Приједлог г. Илијћа могао би се свести на ово: Књижевност Срба и Хрвата ваља да постане једно; Хрватска Матица и Српска Књижевна Задруга да раде заједнички у том смислу; да се штампају многе српске књиге латиницом а хрватске ћирилицом и тиме долази до међусобног познавања у народу, као што би долазило до међусобног познавања међу књижевницима на Конгресу сваке године; да се дјечја књи-

жевност, дјечји листови, ставе томе у службу и, мијешајући латиницу са ћирилицом, српске радове схрватским, отпочне његова-^и већ у најмлађој генерацији свијест заједнице, истовјетности; да наша позоришта ступе у савез, и позорница српска и хрватска да буде говорница подједнако отворена пјесницима са обје стране; да се Књижевни Конгрес састаје сваке године и то наизмјенце у Биограду, Загребу и Н. Саду. То је у кратком. Ми смо тако исто јаког увјерења о потреби те заједнице; поклоници смо слоге међу једноплеменом браћом ; свјесни смо заједничких невоља, заједничких потреба, заједничке недаће; освједочени смо тако исто да је у првом погледу^ позвана Књижевност да буде пијонер те заједнице, а жеља је и наша да наша крвава борба, отворена догматичком подјелом, ваља да положи своја копл^а пред свјетлошћу вијека који је пред нама. И ми кличемо с радошћу из ових српских крајева у сусрет сваком кораку, који се учини унапријед у том дјелу. Али сагласни у начелу не можемо да будемо сугласни у начину свега тога. Патриотски концепат г. Илијћа изгледа нам писан са доста идеалисања. Изгледа нам, кратко рећи, један корак тако да*леко одмјерен, да се чини одвећ тежак. Ми смо вјеровања у сукцесивност и вјерујемо да нема скокова у свему природном па ни у духу људском. Вјерујемо да једна идеја, која ваља да продре кроз предрасуде стољећ& и немиле успомене честих догађаја, мора да има један начин одмјерен лакшим темпом, тишијим али поступним васпитавањем, уклањањем унапријед предрасуда и приправл^а-