Зора

ЈОРД л нст 2)"* 'ЗЛ^ Л 'З V, п ОЈ/КУ/ И КНЈИ^^^НОСТ ЈЗЛДСК1ЛУ< \\ ^рединК

ЈО^Пк ЈХ^Ч^Ур

Излази почетком сваког мјеседа. Износи 4—5 табака а цијена јој јв: на читаву годину 4 фор. или 9 д., за ђаке 3 фор. или 7 д. • У МОСТАРУ, 1. ФЕБРУАРА 1899.

ШИРЕЊУ СРПСКЕ КЊИГЕ

шШШ -151 И Ј

_ Ји ск у си Ј а о пријекој потреби $|Ш11Ј1итерарног Конгрееа у нееређеним приликама ерпске књижевноети примиче се крају. Увиђавни и позвани књижевнп кругови узеће на себе иницијативу за приирему и сазив овог Конгреса. То је њихова патриотска дужност! Према Књижевном Конгресу, као стабилном средишту и бригевођи српске књиге, с једне стране, стоји читалачка публика, српски народ, с друге стране, очекујући утјецај ове благотворне установе. Вентилирајући појединци ово питање у чланцима, који се за прошле три године махомице јављаху у Бранковом Колу, Србобрану, Засташ, Биоградском Народу, СЊгоги, Угепси и Зори, расправљало се са начелног гледишта о природи и карактеру самога Конгреса и о програму његовог унутрашњег задатка. Господин Стојан Новаковић обзирући се на мој чланак „Божитњи

поклон"* написао је у трећем броју Бранкова Кола од ове године значајан чланак „Сргкжа Књига", у коме је, напомињући мане и анархију еамих књижевника, дао Књижевном Конгрееу лијепа материјалада раеправлл и да се о свом задатку брине. Но цијељ је Литерарног Конгреса, осим свог унутрашњег рада за добро српске књиге још и то, да развије што интензивнију узајамност потпоре између себс и читалачке публике. Књижевни Конгрес има да послужи као извор чисте и прекал.ене књижевности, одакле ће извјесни фактори имати да црпе српску књигу, да је у што обилатијој мјери раздијеле народу као „још једино поуздано оружје којим се — народ — може без престанка борити за свој опстанак, за своје завјетне мис.ли, за своје уједињење." Но и ако ЈТитерарни Конгрес мора имати ово нарочито на уму, он ни* ЗОГА за 1898 годпну, децембарска свеска,