Зора

Бр. III.

3 О Р А

Стр. 97

сењоре, ви се узалуд узбуђујете. Суда већ не ћете избјећи, но зацијело ће вас оправдати. Равнодушност и лмиран тон секретарев умирили су на потпуно Авдјејева. Вративши се у своју трговпну и затекавши у њој пријатеља, он је опет пспијао чашице, мезетио икре и философирао. Већ је скоро заборавио на преметачину и само га је узнемиравала једна околност, коју није могао а да не примјети: страшно му је трнула лијева нога а стомак му никако није варпо. Тај дан у вече судбина је избацила на Авдјејева још један громопуцателни метак: у ванредном засједању градског вијећа искључени су из броја гласача сви чланови банке, па међу њима и Авдјејев, као људп, који се под судом и истрагом налазе. А у јутру добио је гшсмени акт, у коме га позивају, да неодложно положи дужност црквеног тутора. За тим је Авдјејев већ изгубио рачун о ударима, које је судба на њега слала, п за њега брзо један за другпм освитах}' чудни, необнчни дани, а сваки дан је доноспо собом по неко ново неочекивано изненађење. Између осталих послао му истражни судпја позив. Од истражног судије вратио се кући увређен, црвен. — Стао ми, као ножем под грло: зашто сам потписивао? Потписивао, ето тако! Као да сам ја то намјерно чинио? Доносили у трговпну, и ја потписивао. Ја то управо нп читати не у.мијем. Дошлп неки млади људи с равнодушнпм лицима, запечатилп трговину и пописали у кући сав намјештај. ГЈодозревајући у томе пнтригу и, као и прије, не осјећајући у себи никакве кривпце, увријеђени Авдјејев стао трчкати по судовима п жалити се. По цијеле сахате је чекао у предсобљима, правио дуге молбенице, плакао, парничио се. У одговор на његове жалбе државни тужилац и истражни судпја говорили су му равнодушно п основано.

— Дођите, кад будете позвани, сад немамо времена ... А други су одговарали: — То није наша ствар .... Секретар пак, образован човјек, којп би му као што се чинило Авдјејеву, могао помоћи, само је слегао раменима и говорио: — Сами сте криви. Не треба бити ован . .. Старац се кидао а нога му трнула као и прије и стомак варио све горе. Кад га нераденост умори и наступи оскудица, ријеши да оде оцу у млин, или брату, п да се занима брашнарском трговином, али га не пустише из града. Породица му отишла оцу, а он остао сам. Дани пролазили за данима. Без породице, без рада и без новаца, бивши црквени тутор, часни и уважани човјек, по цијеле је дане ходио по продавницама својих пријатеља, нио, мезетио и слушао савјете. Јутром и вечером, да утуче вријеме, ишао је у цркву. Гледајући по цијеле сахате на пконе, он се није молио, него мислио. Савјест му је била чиста, и свој положај објашњаво је погрешком и неспоразумом; по његовом мишљењу, све је потекло отуда, што су истражне судије п чиновници млади и неискуснп; чинило му се, да кад би с њим који старији судија поразговорио по души и потанко, да би све дошло у свој ред. Он није разумио своје судије, чинило му се, ни они нису њега разумијевали . .. Дани су јурили за данима, и напошљетку, послије дугог заморног одуговлачења, дође вријеме суду. Авдјејев узајмио 50 рубаља, снабдио се са шпиритом за ноге и травом за стомак, и пошао у град, гдје је био судбенп стб. Суђење је трајало подругу недјељу. За све врпјеме суђења Авдјејев је солидно и достојанствено, као што прилпчи човјеку часном и на правди пострадалом, сједио међу друговима по несрећи, слушао и сасвим ништа не разумпјевао. Расположење у њега било је непријатељско. з