Зора

Стр. 98

3 0 Р А

Бр. Ш.

Срдио се што га дуго држе на суду, што се нигдје не може добити посна јела, што га бранилац не схваћа и што, како му се чинило, не говори оно што би требало. Судије, чинило му се, нису судили како треба. Они нису обраћали на Авдјејева никакве пажње, обраћали му се једанпут у трп дана, а питања, која су стављали на-њ, сва су така била, да је, одговарајући на њих, Авдјејев сваки пут изазивао у публици смијех. Кад је покушавао да говори о својим трошковима, губицима и о том, да жели, да му се накнаде судски трошкови, бранилац је окретао главу и чинио чудну гримасу,. публика се смијала, а предсједник је строго изјавио, да то не спада на ствар. У својој завршној ријечи није казао оно, чему га је бранилац учио, него сасвим нешто друго, што је тако исто изазвало смијех. У оне страшне часе, кад се присједници савјетовали у својој соби, он је срдит сједио у бифету и сасвим заборавио на присједнике. Он није поњао, запгго се тако дуго савјетују, кад је све тако јасно, и зашто им он треба. Огладнивши, заиште у лакаја нешто јефтино и посно. За четрдесет копјејака, дали му некакве хладне рибе са мрквом. Појео је и тај час осјетио, како му риба, као тешке груде, зађе у утробу; поче му се подригавати, морити га љутина, бол... Кад је по том слушао предсједника, како чита упитне пунктове, у њему се превртало, тијело је обливао хладан зној, лијева нога трнула; он није слушао, ништа није појимао и неиздржљиво је страдао ушљед тога, што се предсједник не може слушати сједећи или лежећи. Напошљетку, кад су њему и друговима дозволили сјести, устао је државни тужилац и рекао нешто неразумљиво. Као да из земље изникоше, појавили се од некуд жандари са голим сабљама и окружавали све окривљене. Авдјејеву заповједили да устане и иде. Сад је видио, да су га окривили и

ставили под стражу, али се он није уплашио ни зачудио; у утроби му настао такав неред, да му ни мало није било до страже: — То нас не ће пустити у хотел ? упита једног од својих дрзтова. — А код мене у хотелу остало три рубље и неначета четвртка чаја. Преноћио је у приватној кући, сву ноћ је осјећао одвратност према рибп и мислио о трима рубљама и четвртци чаја. Рано из јутра, тек је небо почело рудити, заповједише му да се обуче и иде. Два војника са натакнутим бајонетпма повели га у тавницу. Никад му иначе нису улице изгледале тако дуге и бескрајне. Ншао је не по тротоару, него сриједом улице по мокром, блатном снијегу. Утроба му још војује са рибом, лијева нога трне, калоше је заборавио или у суду, или у приватној кући, и ноге му зебу . . . Након пет дана све окривљене опет иовели у суд да чују пресуду. Авдјејев сазнаде, да су га осудили на изгнанство у Тоболску губернију. II то га није уплашило ни зачудило. Н;>ему се некако чинпло, да суђење још нпје довршено, да се истрага још протеже и да правог „ријешења" још није било . . . Живио је у тавници и сваки дан очекивао то ријешење. Тек након по годпне, кад су дошли да се опросте с њим жена му и син Василиј, кад је у мршавој, сиротињски одјевеној старици једва познао своју, некад једру и солидну Јелисавету Трофимовну, и када је мјесто гимназијског одијела видио на сину кратки, ишчешанн капутић п кариране памучне чакшире — он је поњао, да је судбпна његова већ ријешена и да се он, какво му драго било ново „ријешење", не ће повратити у своју прошлост. И он, први пут за све вријеме суда и затвора у тавници, одагна са свога лица срдити израз и горко заплака. Превео Не .г.а .Миросши.етП,