Зора

Стр. 82

3 0 Р А

Бр. III.

дорасло дјетенце народа нашег, васпита, да се његоком организму дадне правилан развитак, да се поставе границе његових дјетињских прохтијева и обиљежи пут напредовања, то је данас прва задаћа, најсветији позив нашег патриотизма. Да не би изгледало е ће овај чланак бити понављање јеремијада на српску критику, на инпорт заразних страних дјела у нашу Књижевност, и понављање у ређању познатих пречага које коче правилан ход наше књиге, помињемо унапријед да је цијељ овим ријечима — не да ређа недаће, него да напомене начин, који би можда могао доггринијети оплемењавању срца и душе тог љубљеног дјетета. Чинимо то без сваког другог увода. Прије свега — ми нисмо по свом најдубл>ем увјерењу мишљења да се извјесни калупи, и извјесна лична убјеђења, могу да поставе у раразвитку Умјетности. Позната истина, да је Умјетност ствар срца, ствар слободних осјећаја, који не подносе окова, и да њен коријен лежи дубоко изнад домашаја икоје снаге споља, ето то је што нас увјерава, да ту њену страну мора да узме на око свако, ко хоће да утјече на њене путеве. Али ако се не да утјецати тако лако на производе срца директно, вјерујемо да се може индиректно: да се да утјецати на само срце, на мисли књижевних твораца, на њихово васпитање. Књижевност српска нека буде република са слободним исповједањима, са смјелим мислима и широким правима, али нека буде држава с уставом. Слобода мисли нека постоји, али самовоља нека буде субординирана снази устава. Но нека тај устав мостоји у Књижевности, уз чије се име оби-

чаје тако често да помпње ријеч корупција и анархија. II. ' Што нам изгледа у нашој Књижевности да мало постоји, то је патриотизам. Патриотски обзири у њој су извели врло мало; она није имала своју војску, свој закон и строго одијељену сврху. Њени грађани живјели су увијек потпуном слободом личног убјеђења. Слобода се та злоупотребл,авала: књижевна дјела и књижевници дизали су се и падали у јавности према самовољи пресуђивача. Антикритика у нашој Лијепој Књижевности није позната, није у обичају, и човјек за таквом барикадом обично се држао за иобијеђена. Да ово потврдимо, молимо да се свако сјети неколико књижевних имена у нашој Књижевности која брилирају, која се спомињу са хвалом, а која у ствари не дадоше никаквог умјетничког или научног дјела. Њихове ликове видимо у народним књпгама — календарима, у српским часописима. Спомињу се са хвалом и уз атрибуте који им се задјенуше у своје вријеме беневоленцијом. Право говора у слободној књижевној нашој преси не мјераше се често путапо томе колико ко затакву ријеч има позива, инстикта; њему су давале право титуле и сталежи. Имамо примјера у једном мјеСТ У> У једној нашој гимназији, гдје је сваки њен наставник имао права да се држи књижевником, да пресуђује књижевна дјела и да одрећује књижевницима њихову категорију. Његова проФесија давала је мандат књижевнички сваком појединцу од њих који је умочио перо. Да ми у нашој Књижевности из читавог реда тих људи немамо ни једног књижевног дјела, то је доста да се искрено зажали на ту околност.