Зора

Бр. III.

3 О Р А

Стр. 83

А то није био риједак случај. Малојепута инспирирао чистпатриотизам многу ријеч у нашој књизи. Мало се пута у нас лаћало за перо само с том намјером —да се неки млад таленат предусрете, да му се дадне маха, да му се понуде упуства; а тако исто мало се пута лаћало за перо да се према чијој самовољи, каквој злој струји или каквој лажној величини учини патриотска дужност у име Српске Књиге, њеног угледа и у име васпитања. Сви српски листови пуни су приказа, критика, теоретских излагања, па ипак тако мало пута писаних са инспирацијом патриотском, према оном што поменусмо: да се позванима дадне маха а размажени и непозвани сузбију... Беневоленција, Протекција, каквесрамне ријечи у Литератури! Но незаражен српски геније чинио је, до душе, своје. Ми се данас дичимо продуктом његовим за потоњих дваестак година. Наша наука позната је и изван граница; најважнија питања наше повјеснице расвијетљена су умом наших научника; наш је језик пречишћен дубоким знањем синова нашег народа; српска умјетничка прича права је српска прича са чистим српским обиљежјем, чим се не могу похвалити нека ближа наша словенска браћа. Можемо себи с правом признати велики књижевни напредак, и поред свега тога, што у нас Књижевност бјеше споредна ствар сваког појединца; што се не множаше као у другим Литературама гдје су награде писаца такве, да од ње живе, да се само њој предају, те по томе и множе своје умотворе. Ми имамо и данас великих духова с ризницом дубоког знања и пространих појмова, које се расипа молсда у школским предавањима, или — што је

још горе — као у старом Дубровнику, у голим конверзацијама. У нас пишу они само који се држе за књпжевника. Многи људи од позива не пишу; они се не лаћају да проговоре о нечем, да нешто прикажу, зато што шо треба, шшо лгу је то иатриотска дуокносш. Изишло је, рецимо, ново дјело. У њему се таквом Позваном причинио један таленат са претензијама, коме би, у име Књижевности вал^ало изићи на сусрет. И такав Позвани лаћа се и проговара о томе, мјесто што би допустио да чија жутокљуност пзлети најприје са својим теоријама* Исто тако поступа и према дјелу коме би, у име Књижевности, ваљало одузети деби. Зашто на пр., наши први критичари, који излазе само с књигама студија, не би и једно мање дјело приказали макар у малој бшвешци у ком српском књиж. листу. Ми Српски Преглед очекивасмо увијек с нестрпљењем, да видимо суд једног Недића и оне његове дивне дружине о којем дјелу, изишлом оних дана. Намјера нам је с тога да речемо о томе: колико би само патриотски обзири могли да учине у тако неуређеним одношајима наше књиге. Нама би, по нашем мишљењу, био најпотребнији један Књижевни Клуб, једна заједница људи потпуно позваних за јавну ријеч о књизи.Остављамо у овај мах Лит. Конгрес на страну његовој судбини. Узимамо ријеч о једној потреби која, и у случају Конгреса, и у случају противном, остајеувијек једна потреба довољно пријека. Такав Клуб

* Карактеристична је ова причица нашег једног пријатеха. Његов друг, један наш млађи професор и ваљан приповнједач, издавајући свој\' прву књигу, говораше му: ја пуштам у свијет ову збирчицу, али те увјеравам, да сам готов да огрезнем најжешћу ватру. Све ми се чини да ће ову књигу с радошћ}' дочекати неколико мојих ђака, које сам некад срушпо на матури и да ће они ријешити њену судбину. Чисто видим: тешко мени и мојој кожи!