Зора

Стр. 100

3 0 Р А

Бр III.

искључиво из руку Венеда, као што то јасно доказују млоги пасажи у Софоклу. Ескилу и Еврипиди. Венеди су га примали — на сву прилику — од своје браће са сјевера, првих предака пољских; ћилибар се купи на обалама данашње Прусије, и њиме су се служили за тајне, свештеници Елеуса и Партенопе. Поред овога ја ћу додати, да посматрајући безброј насеобина које су Венди основали на обалама Азије и у цијелој Еропи до у Белгију и Француску, не могу дозволити цијелу побједу словистима, нити смијем не посумњати у хомогеност онога, чим би се хтјело назвати потпуним Словизмом овога великог народа Венда. Мени се бар чини обазриво претпоставити, да ово име, и ако у почетку носаше један народ, морало је мало по мало постати политичко име, у цијељи да опредјели неку врсту поморске анфицијоније — поморске конфедерације, као што доцније бјеше она у средњем вијеку, у којој је било заједно помијешаних мноштво разних народа. Дакле, конфедерација Венеда престављала је, по моме мишљењу, не један народ, него једно тијело савезних држава, неку врсту трговачког удружења, чији круг, у почетку словенски, мало по мало проширио се, примивши целтска, кимричка и влашка или латинска племена. И пристајућ да је име Венеда, у првине, означавало словенску расу, и да се није но доцније односило и на народе другог поријекла, морам испитати, да ли ово име није, као што је послије оно Илира, наметнуто од странаца, име, које је можда било непознато и онима који су га носили. Венеди, латински Хенети прије их Грци зваху Фгугхо'. назив ублажен македонским дијалектом постаде 1 )з73X01. Ослањајући се ваљда на овај грчки изговор, словенски преци Венецијанаца мислили су, да они произлазе од једне финичанске колоније, коју је послао Кадмос, да цивилизира варварску Илирију.

Пстина овдје има само у толико, што се да предпоставити, како се ово предање подудара са великим трговачким обртом, ког су водили финичански трговцн са Венедима, и што је ископано много финичанских новца дуж Балтичког мора код Словена, и то на толикој удаљености од Тира и Картегене. Еустац и Стеван византиски цитирали су заиста неко старо предање, пишући, како је Епидамно (грчки Епидауро), на далматинским обалама, подигао један од синова Кадмових, звани ХХХорсос, ОД ког су се Илири и прозвали. Други доводе име Илир од Илус-а Еркулес-овог сина и Дејанире ћерке Центаура или Мелите ћерке краља Феачког (аутоктона острва Крфа). Ако ће се вјеровати бајкама, Еркулес, геније пеласгиских колонија, дао је своме сину Илус-у Р^пирске планине, те је он тамо основао династију и био отац јелинских и илирских народа; — те би по томе они били чеда једне колијевкет. ј. поријеклом пеласгијске гране. Ова етимологија о Илирском имену, која изгледа сасвим самовољна, врло мало значи, јер нема никакве везе са народним именом становника Илирије, Венда или Венеда. На жалост, о имену Венда, које се пише и Виниди, Словисте нису до сада ништа утврдиле. Већина хтјела би да ово име у словенском језику нема никаквог корјена, те за то, да је ово име страно Словенима, име освајача, име профано као и Илир. 0 овом ја имам своје мишљење и стављам га на оцјену Словистима. Корјен имена Венеде, мени се чини да је вед или вид, ријеч која се по пољски управ изговара Ђвнде. Ово мијењање а и е у ен, често у пољском језику, као н. пр. 8Уепћ за 8\чаУ, па и у имен}' 8уегЉр1ик. Односно ријечи нид или иед она је између најстаријих словенски ријечп; од VI<1 канда је и латинска \ч(1еге, писјјетн, јер међу старим Илирима Вид или Вед бјеше Бог свјетлости — Бијели Бог. Мложина српских ријечи долази од овог корјена, као: пед-