Зора

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 105

млитава, лијена, а тако исто одаје и карактер и глава, на којој је кацига од иловаче. Обје ове статуе, као и остале бисте, права су умјетничка ремек-дјела, тако да се чини при дужем сматрању, као да хладни мермер добија духа и живота. Ђорђе Мнловановић.

Београд, фебруара 1899. Драги Јово, Како пријатно звони твоја порука! „Одлучено је да Зора, с времена на време, из разних српских центара саопштава вести о књижевној, просветној и уметничкој сптуацији". — То живо интересовање лепе и врло укусне Зоре симпатичан је знак, и ја га поздрављам. Али одмах напомињем, да је писање таквих, како изгледа културних писама, данас, из ове средине, један мучан посао, јер се морају саопштавати ствари, које би требало прећуткивати. У толико је данас теже писатп о напретку каквом књижевности ил' позоришта, новинарства ил' науке, јер све то иде и развија се са социјалним и политичким приликама, а ти баш изриком тражиш да се пише, не дирајући у политичко стање. (Овдје испуштамо једну дужу алинеју, у којој се стагнација умјетности и књижевности наше, о којој је ријеч у овом писму, приписује данашњим приликама наше браће у Србији. Ми молимо писца да нам то извини, а сваког другог да у таквим случајевима има у обзиру програм и тежњу овог листа, која му налаже крајњу пасивност према критици тих одношаја. Уредн. Зоре). Ко прати наше књижевне и просветне прилике, ко проучава нарави у друиггву и животу, стаје пред фактом, који поражава својом бесмисленошћу: у књижевност, у позориште увлачи се гадна биљка — котерија. Она је одјек других прилика. II што је данас застој на пољима књижевности у уметности, Узмимо за овај мах позориште. То и то

место је за тог и тог —- али он ни најмање није за то место. Дакле лична протекција, која сваку врсту рада деградира. И позориште се да!нас налази у тако жалосном стању, да се, крај све добре воље, о њему ништа добро не може рећи. Ја напуштам мисао да кудим, али стање, у коме се данас та наша установа налази, изазива жаљење. Основна погрешка је што управа не сматра позориште као школу, ил арену за развој једне врсте књижевности, него као дућан, у ком се излажу еспапи за блазиране младиће. Изгледа да од позоришта праве моду као са женским шеширима и мантилима. Пре неки дан давала се Корњача. Преиспољна глупост, ама је из Париза. И то је укус самога драматурга. И сад, шта вреди говорити о поквареном укусу гледалаца, кад је развраћан укус, или га никако и немају они, који том установом рукују! На београдској позорници господари француски комад. Није то драма, није комедија, није шаљива игра, него, просто, лудорија, салбадерија. Позориште личи на какво паланачко Француско летње позориште. Питате где је српска, где је народна драма? Да није било повике од стране новина, српска би се драма са свим иселила из београдске позорнице и лутала би по Србији са путничким позоришним дружинама. Благодарећи томе, управа је, у последње време, почела брисати прашину са МаТгсилга Црноје-вића и Избирачице и пушта Сеобу Србаља, као и заборављене старе српске драмске писце. Због досадашњег очитог занемаривања српске драме, чнме је позоришна управа деградирала улогу јединог српског народног позоришта у Београду, које је још и субвенционирано, потекоше у повременој београдској штампи оштре осуде на рад управин. Ти нападп, како изгледа, позоришту нису наудили, колико самој управи. Уцарци критичара, често пута врло замашни (нарочито ЗресМога у „Звезди") извесно нагонише управу на корек-