Зора

Стр. 106

3 О р А

Бр. III.

тније појимање позива и смера Кр. срп. нар. позоришта. Из гомиле непријатних ствари, ја извлачим ову једну једину утешну новост и хитам да је саопштим. Наравно, још се довољно не види какав ће обрт наступити после овога увођења. Ваља напоменути ово: наши писци не одају се писању драме; с тога је од свију врста књижевнога пословања највише занемарена драма, историска, народна и друштвена. Више је прстију на једној руци, но што је добрих драмских писаца српских. Ја се усуђујем на овом месту тврдити да један део одговорности за то носи и наше народно позориште, које, не тежећи толико да ствара и развија књижевни укус код својих гледалаца и пажњу за српску драму, колико да извесне редове упозна са Француским новитетима, просто брише из репертоара комаде са српским именима или их даје тек за нужду и при нарочитим свечаним приликама. Несумњпво је да ће по тада српска драма стати на темељитије земњиште. И ми данас идемо у сусрет једном преображају, који ће неоспорно бити од замашне важности по доцнији развитак српске драмске књижевности. Позориште, као просветна установа у ширем значењу речи, извлачећи из прашине заборава старе српске драме, пружаће довољно прилике новом нараштају да се поступно упознаје са старим српским пис-

цима и да се учи поштовати их; а данас је доста велики број таквих гледалаца који се путем позоришних представа у неколико школују и васпитавају. То је једна корист, коју би позориште с успехом постизало. На тај начин би оно чинило доста видно услугу народном образовању, које је сваким даном све савршеније и боље. Друга — а та би свакако била и далеко већа — корист је у томе, што ће се многи писци окренути позоришту и што ће се корисно утицати на живљи рад на драмској књижевности. Поред усамљенога Цветића Јавиће се безусловно и који даровити новајлија. Треба се само сетити како су до сад пролазили српски драмски писци и како су са мало изгледа на трајан успех и искрен пријам излазили пред свег. Сад се већ отвара перспектива лепше будућности: они зачмали таленти, којих је и онако мало да би их могли на прсте избројати, пробудиће се, живахнуће већом вољом и оданошћу послу, не страхујући да ће их позоришна управа и критика отерати са свога прага, а новим раденицима, који наступају, поступно ће отварати све шире и шире поприште, где ће моћи испољаваги своје таленте. За ову прилику нарочпто је прикладан стих неумрлога Бранка: „Боље своје, ма и ђаволасто, „Него туђе сакато и кљасто". У другом писму биће речи о књижевности. Поздравље, твој м.

чЈЦЈЕНЕ И Јубиларна књига: Прнморека обличја, иове ггриче С. Матачзуља. Издање српсТге кгшокаре и штампарије Ђраке М. Попочзића у Нонолг Саду 1899. Цена 60 ночзчика или 1.20 динар. Симо Матавуљ је књижевник првог ранга међу многобројним приповједачима данашњег књижевног покрета у Србији. Лани је славио двадесетпетогодишњицу свога књижевног рада и ова Прилгорска

ПРИКАЗИ обличја су му спомен књига јубиларног му светковања. За двадесет и пет година написао је Матавуљ доста. Прва књпга његових приповједака изашла је у Новом Саду 1888 године под насловом : Из Црие Горе и Приморја, а одмах до године иод истим насловом изишла је на Цетињу друга књига. Матица Хрватска у Загребу цијенећи приповједачки таленат Матавуљев издала је у 1890 години његове приче /г ргГтогзко^ Цуокг. Српска Краљевска