Зора

4*

Бр. III.

3 О Р А

Стр. 107

Академија у Биогралу наградила је и заједно са Лазаревићевом причом „Он све зна" издала Матавуљеву причу Ново Ору}кје. Осим ове приче награђена је његова ирича Ускок из фонда Илије Коларца. Године 1891 изишле су у Биограду приче: Са Јадрана и Из Биоградског зкивота а 1893 у Књижевној Задрузи Бакоња фра Брие и 1897 његова драма Заијет. Осим ових прича изишла је у Биограду 1894 године Вилина књига, а у Мостару 1893 године Из ражих крајеуа. Сем тога има још врло много разбацаних прича по разним часописима, фељтонима политичких листова и календарима. 'Го је радједног књижевног трудбеника за двадесет и пет година живота на трновитој стази књижевних прилика и неприлика. И послије свију наведених разноврсних му радова, Матавуљ се поново сјећа свога приморја и као јубиларну књигу даје нам једну изврсну збирку вјерно оцртаних Фотографпја са насловом: При.иорска обличја. Симо Матавуљ је први међу представницима реалистичне струје приповједачке књижевности. Осим његовог богоданог талента и пуне начитаности најљепших продуката свјетске литературе он је, као мало који српски књижевник сретан, што је упознао све скоро крајеве, гдје живи народ једног племена и једног језика, и тако упознао разне особине народне, које се под једним сунцем, ал под разноврсном му свјетлошћу гријале, особине, које су као карактеристична црта урођене том народу, ал под разним околностима живота разно се и развијале. Рођен Далматинац (у Шибенику) гдје је изучио школе и прве утиске примио, толико је својим посматралачким оком прозрео у душу своје околице, да нам је и могао дати управо отиске истинског живота ретуширане умјетнпчком финоћом свог књижевног талента. И ако су неки његови радови по својој опсежности саме радње и идеје јачи од ових приморских обличја, ово су зато за мене —• Мопасански приказани и уоквирени акварели питомог поднебља и јужњачке живахности. Као што је у животу одмјерен и сталожен, тако су му већином и дјела реалном трезвеношћу прожмана у границама објективног схваћања и естетске форме. Он није Филистар који гледа да прикрије слабости данашње конвенционалне сабласти, али није ни раскалашни

аматер бп с!е 81ес1-а. Његова снага управо и лежи у пуном схваћању живота онако реалног, као што нам се приказује, а не онако, за каквог га толико њих натуралиста мисле да јесте. И ако је тешко наићи на лептира, који би у борби живота сачувао пепељак на својим осјетљивим крилима, али није ни ђаво онако црн, као што би се хтјело да га прикажу. То своје гледиште приказао нам је писац — можда и не с намјером — у првој својој слици Прилгорских Обличја , у „Јаку и Иванци". Он нам износи Иванку у пуном њеном посрнулом неглижеу, али нам уједно приноси руку и меће на груди њене, кад јој срце истински и пуним осјећаја непокварености, просгодушно откуцава. Он чак и својим рефлексијама признаје то, кад нам описује приморског примитивног рибара са оним грубим и немилосрдним схватањем свакидањег морала. Тај Никић, окорјели мргуд према неваљалој Иванци, кад је гледа знојаву од веслања и осјећа зимогрозни дах вјегра да би је могао смождити, он инстиктивно скида гуњ и њу штити. „Тада видјех призор, који нећу никад заборавити, који ће ми увијек напомињати, да у свакој бештији људској има нечега и анђелскога! Никић, такође ознојан, огрну Иванку својим гуњем, па се потули, да се склони од струје. Он је то учинио, као што би учинио ма какву другу најобичнију ствар, не очекујући ни захвална погледа, који му она и управи, поцрвенивши". У свакој бештији људској има нечега анђеоскога! Ето тако и са тог становишта Матавуљ скреће на сваку страну дурбин свога књижевног разматрања. То је његов програм, то је његова природа приповједачке радиности. Није погрешка описати човјека и по инстикту и по спољашњим изјавама његовогЈунутрашњег нагона, али би то била свакако грдна једна погрешка, кад аутор не би познавао у свој делатности његовој такав инстикт, па само једнострану му особину изнио. Мора битп истински све изнешено. У овим сликама показао је Матавуљ, >да он не фотографише механички типове и слике, како се оне са својом спољашношћу |само натурују, него како се оне комплетно, и физички и душевно, заиста приказују. Читав низ ових обличја потврда је овој мојој изјави схваћања његове прпповједачке ка-