Зора

Бр. V.

3 О Р А

Стр. 171

санџак-бега Смедерева и Србије, као и то да је примио заједно са браћом Ислам и да га народна пјесма за то зове „потурицом". НЈегова с.у дјела заиста знатна и чувена. Ниједан прије њега није тако дуго и тако упорно водио борбу против

Хришћана као он. Особито су му чувенп онп четнички упади у земље угарске краљевине и борба са појединим српским витезовима, те га је за то народ наш тако лијепо опјевао и оставио спомена међу потомцима све три вјере Српског народа.

м

ОЈ ЛОВАЧКИ ПАС - Из Жпиотних Успомена — И. С. Тургоњева —

ј Ј говци често хоће да се хвастају својим псима и да преузносе њихова својства: то је такођер једна врста посредног самохваљења. Но не'Ј сумљиво Је то да се и међу псима, као и међу људима, налазе умњаци и глупаци, даровити и ограничени,а налазе се чак и генији, чак и оригинали*, а разноврсност њихових способности, „физичких и умних", нарави, темперамента неће уступати разноврсности, опаженој код људскога соја. — Могло би се скоро рећи да се од дугог, још од преисторијског времена, сажпвљења псета с човјеком, оно њиме заразило — у добром и рђавом смислу ријечи: његов рођени нормалнп састав нарушен је п измијењен, као што му је нарушена и измијењена и сама спољашњост. Пас је постао болешљивији, нервознијп, његов се вијек скратио; но он је постао интелигентнији, упечатљивији и смишљенији ; његов се духовни хорпзонат раширио. Завист, ревност — и способност за пријатељство; безобзирна храброст, оданост до самопрегоревања — и срамно лукаство и издајство; подозривост, злопамћење — и добродушност; лукаство и пскреност —- све се те особине јављају — понеки пут с поражавајућом снагом — у преобразованоме од човјека псу, који далеко прије но коњ * У прољеће, 1871 године, видио сам у Лондону, у једном циркусу — пса, који је играо улогу „Кловна", пајаца; исти је имао несумљив колички

заслужуЈе назив „наЈолагородниЈег човЈековог освојења" — по познатом изразу Бифонову. Но доста Филозофовања: обратимо се фактима. Ја сам, као и сваки страстан ловац, промијенио много паса, рђавих, добрих и одличних — нашао сам чак једног несумњиво лудог, који је и довршио свој живот, скочив кроз прозорчић на сушмионици, са четвртог спрата папирне фабрике; —• но ван сваке сумње најбољи пас, којим сам у свом вијеку располагао — бјеше дугодлакаст, црн са жутим пјегама пас, именом Пегаз, кога бијах купио у околини Карлсруа од ловца-стражара (Ја^сШШег) за сто двадесет Форината, око осамдесет рубаља у сребру. Доцније су ми неколико пута нудили за њ хиљаду франака. Пегаз — (он је жив и данас, премда је у почетку ове године изгубио моћ њушења, оглувио, оћоравио и сасвим се опустио) — Пегаз је крупан пас с кудравом длаком, са чудно лијепом, огромном главом, великим сивим очима и необично умном и гордом физијономијом. Соја није сасвим чиста: он је смјеса енглеског сетера и њемачког чобанског пса: реп му је дебео, предње шапе сувише меснате, задње малко мршаве. Снагом је располагао ванредном и био је страшна задорица: сигуран сам да на његовој савјести лежи неколико псећих душа — о мачкама да и не говорим. — Почећу његовим недостацима у лову : њпх је било з»