Зора

Стр. 154

3 0 Р А

Бр. V.

колико му год племенита чуства туђинчева одавала достојну пошту, толико у трострукој мјери, сретан је и поносан онај народ, из чије је средини тај геније поникао, из чијега се гнијезда винуо, дичан што је дика његова, и славан што га је он — прославио. Српски народе! Ближи се дан. Светао тренутак се ближи, у коме ћеш и ти да прославиш једног од првих синова својих, да прославиш недесетогодишњицу рада свог првог лирског пјесника Змаја-Јотна Јовановића. -XПред каквим узвпшеним тренутком ти стојиш, и од каквога је значаја тренутак тај, теби је понајбол^е знано. Дугим низом година, који се у читава стољећа претапао, кроз дане тешка искушења, стари искушениче, челичиле су се груди твоје и вјера у грудима. По челику томе писао си крвљу и жеженим златом имена твојих великана од Косова па до данас. И имена се упише и урезаше, да их више никаква бура ни вихори не избришу. Грецкаху душмани твога имена и твоје свијетле прошлости; грецкаху ноктима и параху мачем по тијем именима, али оштри врхови се иступише, а имена не збрисаше, — и ево опет једног имена, које си педесет дугијех годиница словце по словце, шару по шару, китио на томе тврдом челику да бљесне данас у пуној свјетлости својој; име твога сина, над којим ћеш до који данак ловорову грану свити, да га и други пут увјенчаш, већ славом увјенчана. Сриски пароде! Не треба тебе данас одушевљавати за онога, који је тебе одушевљавао и соколио равно пола дуга вијека, сокољијем духом кликтао ти:

„Гдје је бола, гдје је јада — Пјесма блажн; Гдје се клоне, гдје се пада — Пјесма снажи

Хај, што Србин још се држи, Крај свих зала Пјесма га је одржала, Њојзи — Фала!...." И ти баш за то и крећеш у сусретај томе свечаном дану, да благодариш ономе, који је ту пјесму утјешницу теби пјевао; тебе њоме блажио и снажио, да се држиш, да не клонеш! Идеш у сусрет ономе дану у коме ћеш, народе српски, ти стари пјесниче, свом сину Змајпјеснику достојну пошту одати". Ва то и неће бити ова свечаност обичан чин поштовања, што га ти једном од својих великих синова дугујеш; не — ово је светао празник твоје славе, узвишен тренутак у твоме животу. Не треба тебе одушевл>авати за онога, који је тебе и с тобом се одушевљавао, и кога и дјечица твоја, пород твој, окићен мирисним Невенол, исто тако милује и љуби; та, ти схваћаш пред каквијем тренутком стојиш; ти појмиш — дужност своју. Сриски народе! Свештенику слоге и љубави братске, мио је сваки крај раскомаданог народа. Он осјећа свуда исту л.убав према роду своме. Подједнако га милује и истијем румензрацима објасјава. Он вјерује у духовно јединство свога народа и ослушкује сваки куцај срца његова, и душевним оком прати сваки корак његов. Па као што он види народ свој, ма на коме крају био, тако се и он у њему диже узвишен као светао ступ, који се види с Велебита као и с Фрушке Горе, с Ловћена као и с Авале. Српство је тако гледало и гледа Змаја — пјесника