Зора

Стр. 160

3 О Р А

Бр. У.

БАШЧИ сличица —

®Јј Г ртови су замирисали бехарр&ром. Ио широким пољанама Црисиод града просуло се цвијеће, прво жућкасто, плавичасто и бијело априлско цвијеће. Уз прозоре замирисала јабука и зазеленила смоква. Ластавице брбљају по цио дан на .једној високој комшијској стреји као и лани. Већ неколико дана и она осјећа како јој се враћа живот. Уз њезина прса бије сок којп је оснажује, на лице јој избија румен. То исто види на јабучином цвијету што из башче продире с гранама испод прозора и демира. А тих вјетрић испуњен мирисом милује је по блиједом лицу. Застане поред њеног прозора и дочепа један смеђ прамен њене косе што јој редовно пада на чело те се игра њиме, бацајући га уз чело и низ чело, на којем већ од неколико дана нема ни капље зноја. Тај вјетрић долази из дубоких башча што су се већ с половином ведрог и насмијаног априла згуснуле и испуниле сјенкама. Послије доручка она излази наслоњена на мајчино раме под дуд у башчу. Сунце прижиже, али у сјенци ћарлија вјетрић мрсећи јој прамен косе на челу. На ћилимцу који је прострт по трави, наслоњена у јастуке, она гледа како се све око ње буди и васкршава. Жути, бијели и плавичасти цвјетићи, лептирови на сунчаној припеци, прво зујање по трави, непрестан цвркут ластавица на комшијској стреји, жуберкање једног спроведеног поточића што залијева башчу, плава парчад нсба

што се виде кроз пролистало дудово грање, створило јој у души и оку неку хармонију пуну сладости, чежње, живота . . . Хармонија прољећа! Она је једанп.ут у трави наишла на један жут листак дудов, заостао од лањске јесени. Узе га сувом руком за суву петељку, окреташе га међ прстима и жут листак раздроби се те му мршаво комађе паде у њено крило. Она је опазила како је њена рука блиједа као онај лист, како су њени прсти мршави без снаге као она ребарца што се виђаху разграната по листу. На очи јој блисну суза .. . Хтједе да горко заплаче, али наиђе повјетарац, духну и испуни јој прса мирисом. Са грана јабуке и трешње стресе се као снијег цвјетни бехар и у густим мирисним пахуљицама попада по њеној коси. Уз прса јој удари један млаз снаге и њена невеселост нестаде. Њу обујми нада која изби на њеном лицу руменилом као румен цвијетак на заборављеној хумци. Послије подне дошао јој је Јово. Затекао је наслоњену на јастуке под старим дудом и на шареном ћилимцу. Покрај ње бјеше њезина млађа сестра пробадајући танки без на ђерђеФу. Приступио јој је весело насмијан, узео је за ону руку на којој је његов вјеренички прстен и дуго је миловао својом руменом руком по блиједој руци причајући живо и са извјештаченом веселошћу. Рече јој да је његов отац донио из С. раскошне дарове за њихове сватове, тешку и ружичасту свилу за њене хаљине. Донио је бијели вјенчић ког ће уплести у косу кад је поведу у