Зора
2*
г>р. VI.
3 0 Р А
Стр. 195
нику ове земље, што је често изазвало општи смеј. Барон Мита беше уредник: „ РомиДабе". Кад год сам погледао у његову лепу изразиту, али и врло ћелаву главу, увек су ми долазили у памет стихови из тог његовог шаљивог листа, којима је шибао убитачни обичај стезања код женскиња. Слика уз ту песму беше врло оригинална, али слабо уметничка. Варон је певао : „Наша Анка Хоће да је танка. У тим груд'ма Има л' срца људ'ма? Не би рек'о, Јер уздуж и преко и т. д." Барон Мита је био омиљена личност у веселим пријатељским друштвима, ради његове веселе ћуди и ваздан добре воље. Осим тога је добро ударао у гитар, уз то и лепо певао. Лаза Костић, својом стереотипно разбарушеном косом, смишљао је кога ће и како ће неопажено да нагарави. Та без тога се бабиње у Срба не даду ни замислити, управо без тога нису бабиње. Он је тако смишљао, а њега је други већ предварио, те је баш он и био први међу нагарављенима. И ма колико да су се сви гости тога чували, ипак не остаде ни један чиста лица. Како је друштво морало често прснути у смеј, када су пред једног, или другог изнели огледало, који је себе, у потпуно озбиљној позитури замишљао, непревареним. И тако је ово весело расположено друштво а и нас полетарчиће изненадила зора. Забава, шала, досетке и општа раздраганост текли је таком живом струјом, да чак ни ми малићи Белоиар
не имадосмо каде, да помислимо на спавање. Па каква је разлика између оног и данашњег нашег весеља. Данас вас у главном прође цело време у љутим мукама слушајући службене и безброј свакојаких здравица. А у њима се обично лаже и маже појединцима, обасипајући га таким хвалама и неким заслугама, да у све то не верује ни наздрављач, нити наздрављени — ако је толико паметан. 0 Мирковим бабињама свега тога не беше. А зашто ? — Можда зато, што у оном друштву није било ниједног заслужног мужа?! Па онда ни у политици несмо тада били толико напредни као данас. Данас хвала Богу имамо толико политичких странака и толико непријатељских, и готово крвнички омражених табора у народу, колико је год у нас капуташа. И та несретна манија отуђила је касније једно од других и оне особе, које при Мирковим бабињама беху живели и пазили се као рођена браћа. Али шта би, кад нас је силни прогрес заокупио! Него да престанем. Ако сам овде што забележио, што се можда до сад није код нас знало, добро је да се не заборави. Код других народа бележе људи са особитом пажњом и најситније појединости из живота својих знаменитих људи. Зато држим, не ће бити од штете, да се одрже у успомени нашега народа тако важни и сретни тренутци онога мужа, који је постао правим љубимцем свога народа и чију педесетогодишњицу књижевног му рада цео данас српски народ на свима странама једнодушно и одушевљено прославља.