Зора

Стр. 194

3 О Р А

Бр. VI.

чудо што сам према њојзи исто оно осећао, што и према сестри. Свега је било на њој нестало. Само јој је ваљда и до последњег, самртног часа — лебдео на уснама онај неусиљени, питоми осмејак, а у црним крупним изразитим очима она жива жар, која је годила свакоме, када би га погледала. Та дакле млада, весела, умиљата и досетљива женица, беше мати новорођеном делији Мирку. Али од куд баш тим именом да окрсте првенца Змајева? У оно доба водила се је љута борба између Турака и Црногораца, у којој су ови непобедиви брђани, као и свагда починили чуда од јунаштва. Но у целој тој херојској борби беше најчувеније име војводе Мирка. То име спомињало се тада свуда и дању и ноћу у свима срп. круговима, у свима друштвима, при шетњама, забавама и у разговору, а особито дечјим ратоборним играма. Ето, то је био разлог, што је Змај хтео рођењем свога првенца, да му у животу остане у памети и срцу дубоко урезана успомена на време јуначке борбе Црногораца а и на оно име, чији је носилац био представник славних победаЦрногорских. И томе је дакле разлог, што је први потомак Змајев добио на крштењу име: Мирко. Бабиње су проведене врло весело уз најбоље пријатељско расположење. Али за мене је то вече било значајно, нарочито још и ради тога, што сам имао прилике, да из нашег дечачког кутка посматрам кретања и слушам разговоре, досетке, певање и шале људи, који су у оно доба а и касније играли одличну улогу у. културном животу нашег овостраногнарода. Већ сам онда много слушао о политичком

борцу, Светозару Милешћу, читао песме и приповетке од Ђуре Јакшића, ЛазеКостића, Јаше Игњатовића,Мите Михајловића (названог „барона.") и др. Па све те људе гледао сам и слушао по милој вољи при овој бабињој вечери. Поред осталих, сви су ови — као интимни пријателл-1 Змајеви — били тога дана гости његови и његове Руже. Расположење после вечере расло је приметно. Змај је сигурно морао бити у исто тако блаженом и племенитом разположењу, кад је Ружи за свога Мирка рекао : „Бре муку му, нек устане Моје сунце јарко; Сад му бабо мисли да је Краљевићу Марко!" Милетић је седио у прочељу као да сад гледам оно место. Он, као и остали гости бивао је све расположенији. Али никад до краја који се био јако отегао — није изгубио своје одмерености. Смејао се са осталима, бивао је сверазговорнији, радо се и он упуштао у шалу; али је ипак из свега тога провиривала нека озбиљност — како ли то да назовем. Јаша Игњатовић — бар мени изгледаше онда врло оригиналан. Мађарска агила са утегнутим чакширама у чизмама, истицала га је у целом друштву као човека особењака. Па онда његов мађарски нагласак, оно вечито жмиркање и лако увлачење врата у десно раме при разговору, некако је ванредно утицало на посматрача, који на све то није навикнут био. Иначе у веселом друштву био је врло занимљив и красне нарави. Ђура Јакшић беше понајбујнији. У неколико пута, у своме одушевљењу изустио је по неке импровизиране стихове, намењепе најмлађем станов-