Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 193

Нашто ће Змај онако из небуха да примети: Нешто Бошко воду пије, Нешто Бошку добро није; Ал ће Бошко вино пити, Па ће Бошку добро бити. Ко је оног озбиљна, ћутљива и скромна Змај-Јована Јовановића у друштву слушао како креше досетку Сомбор

за досетком, збија шалу за шалом, говори у стиховима читаве здравице а који иначе кад говори већином муца, јер му речи не могу да достигну мисли, које лете као муње, тај не може да његову потпуну важност схвати и оцени. Но ја ћу да свршим, да и другима у овом листу начиним места.

Б а б о н> е - јМита ^(ешковкћ -

0 1 Лећ бејах гимназиста, кад сам био први пут на бабињама. А то је било, кад се родио Мирко, првенац Змајована. Године се не сећам, али беше то доста давно. Како су живи и трајни утисци, који се приме у младим годинама! Ја се и данас добро сећам многих појединости од тога дана; сећам се и сваке познатије особе, која је била као гост у кући Змаја тога дана, који је за њега толико знаменит и један од најсретнијих. То му је могао сваки и на лицу читати. У то доба Змај је имао у Новом Саду своју сопствену кућу и то у близини Ајмашке цркве — Друга, али трећа кућа од ћошка од цркве, кадсе одатлеиде Николајевској цркви. Ту је и првенац Змајев, мали Мирко, угледао први зрак Божјег дана. Мати Миркова — као што је познато — била је Ружа, рођена Личанин. Она је имала нешто особитога у себи и на себи, чиме је задобивала свакога, ко би с њоме неколико пута био у разговору. Са својим родитељима и сестром становала је дуже времена у нашој кући, те сам — још као дечак — бивао

сваки дан с њоме, тим више, попгго су њезини с мојима врло добро живели. Ружа се је знала спустити до малене деце и с нама се тако забављати, као да им је парица. Зато су је мала деца и имала необично радо, те би чисто оживела, кад би се она нашла у њиховој средини. Али знала се је она лепо наћи и у друштву девојака, које бејаху од ње подоста старије. Њезина жива разговорност, вечити осмејак око усана, веселост и особита окретност осигуравали су јој место и у таким круговима. Ове девојке увек би осећаленеку празнину и монотонију, кад не би Руже међу њима било. Така је она била као девојче; девојање није ни провела, јер се врло рано удала. Када сам је последњи пут видео у Панчеву — где се је Змај настанио био као приватни лекар — била је тешко, врло тешко болесна. Кад сам је тако слабу а готово несталу видео, притиснула ме је била нема, али дубока туга и жалост. Та ја сам готово цело детинство провео у њезиној близини и друштву; није