Зора

Стр. 202

3 0 Р А

Вр. VI.

Па још прича, песма, слика Све што нама деци годи И ка мети правој води .. . Еј вечери, ви сад где сте Пуне сласти, среће, миља? За мало ли нама бесте, Као мирис од босиља —- Прохујало . . . Ноћ је нема Ја усамљен, тужан седим, Попатд цврчи, мачак дрема, „Упеоке" тужно гледим: С њима трајем дане своје И тужимо ми обоје. Ђеоград Тјорислаб Сл. ЈИиниЋ * 0 петсто и десетој годишњици косовске погибије, Српство ће прославити двије велике славе. Једно око оросиће му суза захвалности за борцима, који погибоше за вјеру и отаџбину своју. Кроз друго око сијаће му весела искра, која није друго него благотворни плод оног благословеног сјемена, које наш велики Змај Јован Јовановић већ педесет година сије по до недавно пустом пољу српскога народа. Задар 2р. ЈЈлекс. јЂ . ЈИиШро&иЋ * Сред градине миришљаве Омиљен си сада стао, По којој ти Народ љубав И признање посејао. Нас згреваше душа твоја До у овај светли час, Срце твоје куцало је Са срцима свију нас. Сад с клицањем у радости Пружамо ти кићен сплет, Да ресимо дела твоја, Твог генија отсјај свет.

Благо теби, чија слава Славом кити и све нас! Твојом стазом Српство греде Теби кличе Народ вас! Хајдлберг рожа С. 3{иколаје5ић * Године 1885.радећи „БелешкеоЂ. Даничићу" (штампане у годишњици Николе Чупића, VIII, Београд 1886,) написах и ово: „Кад сам се као младић разговарао с пок. Ђ. Даничићем о Бранку, дивећи се лепоти језика Бранкова, он ми је приповедао како то све у Бранка није случајно, него како је Бранко с особитом пажњом језик учио. Памтим добро да ми је два три пут приповедао како је Бранко, ради чистоте језика и лепоте стихова својих, читао Речник Вуков од корице до корице, памтећи или бележећи непознате му речи или обрте који би за посао његов подесни били. Онда сам се дивио тој стрпељивости Бранковој. Но ондашњпм мојим појмовима о песништву и о природном дару певања једва ми је појамно било да се песник изложи таковоме једноме теретном и сухопарном послу. (Годишњица VIII, 394)." Данас бих томе могао сигурно додати ово. У оно време чинило ми се да је дар све, да је надахнуће безгранично моћно и да је сила песничка сама богодана. Сада пак мислим да је природни дар главно и да без њега ништа бити не може, али да уз величину иде исто тако велика дужност тај дар обделати, угладити, окитити светлошћу, оснажити широким видиком, и дубоким погледима. Вара се свак ко би мислио да је • облик бесмислица. Неговање облика, неговање с љубављу, са студијом_,