Зора

Стр. 186

3 0 Р А

Бр. VI.

п

Локлич

росијајте луче благе С врх етира зв'језданога, А ви српске сеје драге, Од Тимока до Јадрана Берте ките с лавор грана, Да уз трепет златног сјаја Саплетемо в'јенац славе, Око чела, око главе, Нашег Змаја!

О, мален је в'јенац пао На то чело, дични Змају, Ти си виши в'јенац дао Своме роду, нараштају; У-њ си с неба сунце снио, Зв'јездама га окитио, Од Тимока до Јадрана На вихору мутних дана Да род грију!

Друже зв'јездам', сунцу јарком, Ти љубимче божјег сјаја, Ти си својом пјесмом жарком Кроз облаке наших јада Слао искре нових нада ТТТто клонуле с вјером спаја; Од Тимока до Јадрана Био мелем љутих рана, Уздисаја .. . Мостар

Ј**

Слава жару — срцу твоме На коме се Србин грије! Слава духу великоме Над ким златно небо бдије ! Слава пјесми, што се вила По стољећа српском крају! Слава гласу твојих вила! Слава твоме умном сјају Слава Змају 1 Ј7 а екса ШанШић

Лјесник — Змају —

>-Ји ноћ: Над свијетом тежак простир'о се мрак, Намргодило чело се небеско; Крвавом сузом просузио свак И уздах груди парао је реско; У мору суза гушио се свијет, А јецај људски раздиро небеса И Богови већ спремили се мријет А мајка земља клетвом се потреса.

И зину чељуст страховитог пакла, У црно зјало да све прими жртве, А тешка тама ни да би се макла, Ко црна крила Хаветиње мртве. И над свим свијетом зацари Сотона, — Грдобна авег церила се злобно ! И неста наде са свијета. А звона Забрујала су мртвачка злокобно ...

У оковима пузили су људи, Пред ноге Врагу ударили челом ; Заспала Нада да се не пробуди, А света Вјера под мртвачким велом. Над св'јетлом Тмина сјајан триумФ слави, Истине Бога Сотона надвлада; Лаж клете ланце светој правди стави И — проплакало људство с тешког јада.