Зора

Стр. 204

В 0 Р А

Бр. VI.

* Великом човеку и мало речи записати у споменицу велика је част. Велики човече, душо народа мога, нека би овим, маломе мени, такове части припала кап, — данас, кад морем свога одушевљења Теби , велики сине, поздравља велик и себи дан — све Српство швоје, љубљени песниче наш! Земун пр. Јобан радибоје&иЋ- Т$ачиЋ * Пролеће је. Сунце трепти са висина Под кестеном хладовина: Ми седимо ту у рајском хладу живом, Ја са књигом, ти с гтлетивом. Листи леже нетакнути, игла стала, Само срца бију, бију. И у уздах тајне жеље плету, крију. А врх гране птица пала, Чаровница, и у златне жице тресе: „Несмелице — загрл'те се!" Ми слушамо, згледамо се кришом клети: — Ко ће, ко ће, започетп . .. Б. Кнкинда ЈУ!или6ој радобиЋ * И песник, као сваки човек, има своје лице и наличје; многи допиру тек само до његова наличја. Нођч Сад &р. ЈУ1илаи Сабић -хЗмај и поезија за све живе нараштаје наше два су истоветна појма. И ништа простије и праведније до тога. Рекло се, да је он трчао за популарношћу и да сеудварао публици. Несрећа је, што би се исто могло рећи за све велике песнике, нарочито за велике националне песнике, који оличавају у себи поезију своганарода и свога доба. Је ли он крив што је његова деликатна песничка душа, у једном овако грубом и прљавом

времену била „з&љубљена у будућност", што рекао стари Ронсар, и што су његови идеали били у сагласности и са његовим добом и са његовим народом? А да није био тако гибак и удворан, сведок је оно службено ћутање и неми штрајк обостраних нобилитета у општој прослави српскога народа. Хајне је казао за Гетеа: „Јадни мој немачки народе, он је био твој највећи човек!" А наш песник је, као и његов народ, остао вазда у поштеној и поноситој сиротињи. Са својим великим способностима и још већим заслугама, поред толиких згодних прилика, онЈе остао сиромах, без кућа и кола, без подрума са вином и масних положаја. И још када се човек сети како су се понамештали они који нису достојни ни да „одреше ремен сапогу његову"! И зато што дубоко осећамо песника у њему, или што педесет година часног и корисног рада показују га као човека велика срца и широких погледа, зато што је увек био песник а не бакалин — зато ми млађи и волемо и ценимо Змаја. Београд Јобаи Скерлић -* Твоја је појезија нектпар ; који опија. •— Твоје су песме неисцрпна оаза, која поји и освежава читаво човеианство ! На данашњи дан када те цело Српство слави, када ти и велико и мало вије венце да ти увенча песничко чело, ја — скромни обожавалац твој, место цвећа и ловора, пружам руке к небу и молим Господа: да ти подари век — правога Змаја. Опевао си све, што ти је племенито срце диктовало! Дао си нам киту твојих Ђулика који ће и нај-