Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 203

даље потомке твоје опијати мирисом својим. Паипак,твоја данашњасветковина не треба да угуши нежне звуке лире, твоја Муза тек сад треба да постакне у теби свети огањ, да те одржи свежа, па да нам певаш још дуго, дуго, дуго!.. . . . Кад се сетим шта смо за ово неколико година изгубили, не могу да се уздржим а да не зажалим на Господа Бога — што није друкчије уредио живот човеков: Кад нам је дао великане — за што им према њиховој генијалности није глориФисао и век, бар ... од две хиљаде година! Веоград Чича Хлија Станојебић -* Лањске године, кад сам пролазио кроз питомо Цетиње, причао ми је један пријатељ ову причу : Дошао једном и Змај на Цетиње. Велики пјесник српскога народа, љубимац је и дичнога Господара нашега Николе I., који зажели, да га види у свом двору. И он зовну једнога од остаријих Црногораца. Пди у Локанду и зовни ми Змаја, — заповједи. Црногорац се запањи. — Жмаја? - Да. Овај се поклони и изиђе као утучен . .. Кад би нешто дошао и троглав Арапин, он га се не би побојао, нити би се устезао на мејдан му изаћи ... Та он је п прије излазио на мејдане и увијек се показивао као прави јунак, не плашећи се пушке ни ханџара. Али сад?... Сад не излази на мејдан ни Турчину ни Арнаутину, него — Змају, огњевитом Змају, из кога, како је из пјесама слушао, сипа ватра жива...

А, Бог и душа, са таким се не може од шале на мегдан изаћи ... — Е-еј, ђе баш на мене дође ред, да га зовнем, — рече, — -к'о да није било баш никог другога. .. И он отра крупни зној са чела, па намргођен ступи у кућу. А затим поче купити оружје и загледати га. До петнајест ока оружја покупио је он и задјенуо што за пас, а што објесио о раме. Тада зовну жену. — Да се опростимо, — рече. Ако се не вратим, немој кукат', но се моли Богу за Господарево здравље... Жена га погледа зачуђено. — А ђе ћеш, јадо? — запита га. — Богме дошо Жмај у Локанду, па Господар, да му је за славу, шиље мене по њега... А зна, божја ти вјера, да ће он мене, јали ја њега смакнути .. . II опрости се са женом, па натури капу и поносито пође, као да ће на Косово. А кад стиже до Локанде, грмну на једно момче: — Је ли вбђе Жмај ? — Ето га гбрје. Он, додуше, осјети неки страх и обори главу, ама опет стегну срце, те пође уза степенице. — Ха, Боже, помози ми сад ја икад, — промрмл.а, снимивши капу, па снажном руком прихвати за држак од јатагана. Затим прихвати и револвер, па шкрипну зубима и стаде пред собу. — Помози Боже! —кликнујош једном па отвори врата. — Ко је вође Жмај? — дрекну из свега грла, а сијевну очима. А, из једнога краја собе, помоли се омален, но здрав и једар старап, у швапским хаљинама, те стаде пред јунака.