Зора

Стр. 206

3 0 Р А

Бр. VI.

— Шта ћеш, брате? — запита. — Ђе је Жмај ? — Ево ме . .. Ја сам . . . Црногорац га погледа. — Немој се, Швабо, бручити са мном, јер ја нисам за шале . . . Старац се осмјехну. — Али ја сам... Ја се зовем Змај . .. Црногорац се покуњи, па да у земљу пропане од стида . . . Зар је он толико страховао и мучио се само бадава?... — Еј луде ли памети! — помисли у себи . .. ГТа, окренувши главу у страну, кроз зубе промрмља: — Иди, зове те Господар! Мостар Сбет. ЋоробиЋ * Змај-Јован Јовановић је песник гграви по милости божјој, а по неодољивој чежњи срца свога, по снази и величини духа свога. Струнењегових гусала час роморе тихим гласом жубор-воде, да нам се срце топи од миља веља, а муња тајних жеља кроз срце нам стреља; час прижељкују умилном песмом славујевом, па нас опијају, крепе, снаже и заносе, или нам разгаљују душу као благи мирис липе расцветане; час дрхћу њежним гласом љубави, па нам душа чисто стрепи од тешке милине, и из срца нам излећу пуна јата златних жеља, милих снова, бајних туга, слатких ваја и миомирних уздисаја; час нам дочаравају у души чежњу за минулим лепим данима, па нам растварају бол и жалост у тиху сету, слатку тугу; сад опет громко зову у борбу за Српство, за права српска и правице српске, у борбу . за златну слободу; причешћују нас светињом српске свести, славе нам врлину и

јунаштво, дичну нам прошлост и ако Бог да лепшу будућност; исмевају подлост, кукавичност, поквареност и гњилу саможивост, а шибају различите махне наше, ругобе и накараде наших дана; поучавају Српчад како ће очувати име своЈе, језик свој, веру своју и слободу духа свога. Све, што ври и струји, кипи и превире у срцу човјечјем; све, што Србин љуби и поштује; све, за чим народ наш тежи, чезне и жуди: све то умео је песнички геније нашег Змај-Јована Јовановића да прима у дубине душе своје, да прекали и гтретогш у жару живе маште своје, па да развије неодољивим чаром у сва срца, која осећају што је лепо, добро, истинито, племенито, узвишено, свето, и нарочито што је српско! Нопн Сад ЈЈнШоније Хаиић -* О Змају Јовану Јовановићу, као пјеснику ЈБубави и Отаџбине, ја сам, како — тако, своју казао другом приликом и на другом мјесту. У ловор-вијенац, што га Зора пјеснику спрема, уткаћу са своје странеједан цигли стручак — само неколико ријечи — тек да је кита шаренија. За мене је дјевичанска свјежина Змајеве поезије, или боље, њезина вјечита младост, књижевна загонетка. Рекло би се, чисто, као да је за овог божанственог старцаБиологија збрисала из својега рјечника ријеч „старост". Како да се та појава протумачи?. . . Неки модерни филозофи не праве већ никакве разлике између психологије и Физиологије, пошто се по њихову мишљењу — те двије науке, као год и њихови предмети, међу собом преплећу, управо једна с другом бркају. Ако је то тако, онда како да се објаснп младеначка