Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 207

крепчина духа у тијелу, које се угиње под теретом година? Откуд пјесме славуљеве у глави, по којој је давно већ иње пало? То је, доиста, загонетно. Но, у природи би човјек могао да нађе и томе објашњења; у природи, која је свакој ствари први образац дала. Што се мене тиче, кад год читам коју нову пјесму Змајеву, промишљам увијек на бајамово дрво, које у неко доба године осиједи као овца, али не „од старости и тешке жалости", већ зато, што се у његовијем жилама непрестано обнавља онај богодани сок, којим се то дрво храни и помлађује. Сиједи бајам, то је символ сиједог пјесника; и један и други дају једнако цвијеће: сјајно као снијег и орошено бисер-капљама свјеже росе ... Задар ЈУ1арко Цар * Шта да кажем ?. . .. Само име Змај, казује нам све! Веоград ЈИилош Цбешић

* Скромни великане, свуд се венци плету Да т' на седу косу ко захвалност мету; Свуд се химне пишу, и жеље се нижу Поздрави Ти стижу и славом Те дижу. И ја журим, ево, песму сам Ти спевб — У скромности ниси то Ти ни захтевб А' ма један акорд од те лире Твоје Створило је врело и за песме моје. Хвала Ти и слава „Чика Јово-Змају", Српски нараштаји тебе ценит' знају! Београд Јјор. ЈЈ. ЦгниЋ * „Сан те хвата" — Змај зар дрема!? Не, та Теби санка нема, Нема доле, нема горе Само Ти се песме оре; —• Буди срца, толи ваје Кроз све српске нараштаје! Ср. Карловцн Јобан Симеонобић-Чокић * Змајева је душа широко непомућено језеро, а небо, што се у њему огледа, то је Српство. Мостар Јјлекса ШанШић

Здоај Јован Јовановић — Стеван ^Какула —

И јГ АсгориЈа срнске књпжевностп ниЈе ]ош исказала свога сталног суда о Змају као пјеснику. Тај се суд ишчекује с нестрпљењем не само ради тога, што ће се тада бити на чисто о вриједностп књижевног рада Змајева, него и ради тога, што ће се њиме потврдиги или побити мишљења некојих књижевних крнгпчара, који су до данас покушали да изреку својемишљење о њему. Критичарска мишљења и субјективни укус за сада су једина мјерила, којима се мјери пјеснички рад Змајев.

Дјелатност се Змајева на пољу српске књижевности разасеже кроз дугп низ од пет деценија. То много значп, а нарочито за српску књижевност, која је баш за времена првих Змајевих почетака добила своју праву форму, свој природни правац. Ваш је у то доба стресла српска ноезија са себе окове оне неприродне струје псеудокласицизма, којој је зачетник митроноснп нјесник Лукијан ; баш су у то доба она два великана, Бранко и Његуш, одредилп сталну мету, којој треба да теже сви млађп српски пјесници. Прелом је био