Зора

Бр. VI.

3 О Р А

Стр. 209

Тај се утпцај може опазити и у каснијим дани.ма Змајева пјевања. Некоји, шта впше, хоће да то уброје у мане Змаја пјесника. Ради вјештине у акомодацијн туђем пјевању хоће да порекну пјесничку пндивидуалност ЗмаЈеву. Да ли таква сумња пма мјеста, увјериће нас кратак преглед цјелокупног рада Змајева. Главна црта Змајева пјевања јест лирика. Већ и у оним првим пјесмама, које несумњиво стоје под топлим задахом Бранкове поезије, показује се очито њезин јасни звук. Тај је звук из почетка тих и њежан, док се касније све више и впше не ојачава, а на пошљетку постаје буран и заношљив. То лагано и постепено напредовање и бујање Змајеве лирике, то појачавање лпрских акорада, назвао бих ја трзањем Змајевим испод Вранкова утицаја. Шта треба под тијем разумијевати мислим да ће свак увидјети, кад упореди лприку Бранкову лирици Змајевој у почецима његова пјевања, и лирици његовој у „Ђулићима." Из почетка је и Змај објекгпван лирик, исто као и Бранко кроз сву своју поезију, али се та Змајева објективна лирпка испољава мало по мало у лирику чисто субјективну. Бранко није бпо такав лирик. Своју субјективну лирику створпо је сам Змај, а то је чпњеница, која га издпже изнад оне сумње, да он нема своје индивидуалности. Преносећп лпрпку пз опћенптости у посебност, из свпјета у сама себе, дао је Змај српској лирици, можемо рећи, неки нови впд, некп новп образац. Прије њега није та субјективна лирика ннкад у тако јасном свјетлу избила на површину. Његови „Ђулићи" чине епоху у томе погледу, п ради тога је год. 1864. важна за развитак п катактеристику српске новије лирике. Јасно је, да Змаја, као лирика, највише карактеришу „Ђулићи" и „Ђулићи увеоци." 'Го су два циклуса чисте субјектпвне лирпке Змајеве; један пун радости и заноса, другп пун туге и јада, а обадва руна њежне љубави. Један циклус попу-

њава други, један тумачи поближе други. Из „Ђулића" видимо, за што је туга Змајева у „Ђулићима увеоцима" онако силна и поразна, а из „Увелака" тумачимо, како је морала велика и узвишена бити његова љубав, исказана у „Ђулићима." Та су два циклуса тако уско спојена, да се један не да од другог раставити, а да се не растргне гделина. Цјелина је само онда, када су један уз другог, јер слушати веселе откуцаје Змајева срца, док му је драга у животу, исто је, што и слушати јецање његово над раним гробом њезиним. И један и други циклус ствара љубав, а она се исказује и у животу као и над гробом. У овом задњем случају може бити још јаче, још силније, јер добија ново име: туга. Та два циклуса бацају такођер и свијетлу сјенку на искреност Змајева пјевања. Из њих добијамо свијетлу фотографпју пјесника Змаја као љубавника, јер је он исто онако вијеран и искрен у тузи, као што је прије био у љубави. У искреност би његових осјећаја могли носумњати — као што неки већ чине — само онда, кад не би било „Увелака", кад би Змај, послије трагичног завршетка своје среће и љубави, био остао равнодушан, кад нам се не би изјадао и псплакао. А овако, он је диван као љубавник а узвишен као пјесник тих „љубавних откуцаја заљубљеног срца." Та субјектпвна лирика Змајева чува и сачуваће Змајево име од заборава, ти „љубавни откуцаји" јесу и остаће дробан бисер српске поезије. Друга карактеристична црта Змајева пјевања јест: жица патриотска. Ако ни радп чега другога, а оно барем ради тога патриотизма Змај је толико омиљен маси српске књпжевне публике. Она, ако и не зна ваљано оцпјенити цјелокупан рад Змајев онако, као што то умије један човјек прекаљеног естегског укуса, зна уважаватп и цијенити свога пјесника, који умпје битн онако одушевљен н ватрен Србнн, па том ватром успалити и њу саму.