Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 213

као што је био див — Милетић, треба да има исто тако на уму, — како је народно суђење о онима, који пођу путем Бранковића! Песник је у овој приповетцп, причајући нам жалосну судбину несретнога Уроша Бранковића, свештеника из бајнога Срема, и његовог проклетог дома, изнео једно традиционално осећање, које је кроз толике векове остало дубоко урезано у српскоме народу, а које се труде да униште, са доста успеха и зналачки, наши најодличнији историци. То је осећање о издајству Вука Бранковића и проклеству народном. Ту приповетку требало је, по моме мишљењу, превести на Француски, која је, чини ми се, преведена на руски и њемачки, и упознати образовани јевропски свет са једним одличним производом највећега живог песника српског. И неколико сам пута почињао, да то сам учиним, али, у почетку тешкоће око савлађивања језика а доцније други послови, не дадоше ми, на жалост, да остварим толико пута започету намеру. Колика је била моја радост, кад сам једнога дана, прелиставајући један француски лист, угледао, да је, и без мене, моја давнашња жеља остварена ! — Видосаву БранкотФа донео је у францускоме преводу угледни париски илустрован лист, Бе МопсТе ММегпе, за 1897 г., у својој септембарској свесци, стр. 411—422. Преводилац јој је Рус Е. Халперин Ка.шшски, који већ од неколико година упознаје Французе санајодличнијим представницима словенске књижевности, а нарочито руске. Превод је врло слободан и нама се чини, да је по рускоме. Има многих нетачности у превођењу, нарочито у извесним српским изразима, којима преводилац није могао или није знао наћи израза што одговарају у Францускоме језнку. Али ипак за то, приповетка се чита

са оним истим узбуђењем н националном тугом, као и сам ориђинал. Преводилац је пропратио прпповетку једном подужом белешком, која, у неколико речи, упознаје францускога чптаоца са највећим српским лиричаром и његовпм делима. Она је, наравно, врло непотпуна, а прнтом има и неколиких омањих грешака. Уз приповетку иде добро погођен портрет песников из последњих година и још три композиције, слике, госпођице Бесот1;е, које представљају три најглавније сцене из саме приповетке. Слике, ма да су добро израђене, не приказују никакав српски тип, нити ма какво наше национално обележје. Ово је, у колико је мени познато, јединп производ нашег дичног слављеника у Француској књижевности, који је међу тим преводио многе француске песнике. Покојни Илија Вукићевић, за време свога краткога бављења у Женеви, учећи језик, превео је на француски једну српску шаљиву игру. Да ли је то био Змајовин Шаран или која од Трифковићевих комедија, то нисмо у стању данас да потврдимо. Српска уметничка приповетка слабо је позната у Француза. Али је зато заступљена са њеним најодличнијим представницима. 11оред Змајовине Вндосачзе ВранЈсонића, преведен је творац српске сувремене приповетке Лаза К. Лазаревић са прпчом На бунару од два различна преводиоца: г. Уауаввеиг-а (Кеуие с!е Ве1§тдие, 15 јануара 1885. г.) и Милана Вл. Ђорђевића (МопуеПе Кеуие, 1893., књ. БХХХН) и његов одличан ученик, Јанко М. Веселиновић са Селанком (Кеуие ВгКлпш^ие, 1891.. књ. I—II) и Чинилга (Ке\'ие шкгпаУопаЈе, 1887., књ. XV) у преводу А. Шгоп-а. * На све стране Српства спремају се многобројне свечаности, на којима ће се прославити педссето-годишњица књижев-