Зора

Стр. 212

3 0 ? А

Бр. VI.

тако да опоји душу, као љубавни акорди „Ђулића". Све је нешто тихо, непгго млако, нешто старачки. Тако је исто стало и са хумором у њима. Али „Снохватице" нијесу у стању да

поколебају у нама вјеру у величину Змајеву. Њему не ће нико моћи одузети за то, јер је у свему велик. *Он је велик и као љубавник, и као отац, и као човјек, и као патриота — као пјесник.

• -џписмл Змајова у француској књкжевностк — у споменицу Женет, лгаја 1899. Кад сам пре неколико година полазио у туђину да продужим своје образовање, од српских књига међу мојим стварима налазила су се једино ова два дела: Речник француско-српски од Настаса Петроиића и — Певаиија З.иај — Јопаиа Јоиановића. Прво је дело било алатка, помоћу које ваљало се наоружати знањем једнога леног и корисног језика, који интелигентноме човеку отвара једну од најбогатијих књижевнихризница — Француску књижевност. Друго, ремек-дело песника неувелих Ђулика и Ћулнћа увеока, наменио бејах, још при поласку, да ми у туђинп, у слободним часовима, буде — души посластица ... „Туђина је и мртвацу тешка", као што сасвим умесно рече нам велики јубилар у Браиковој Исељи , а камо ли живом и мисаоном створу. Србин у туђини, свесан прилика у којима се налази данас његовО растргнуто племе, далеко од свих својих милих и драгих, размишља више но икада о својој отаџбини и своме несретноме али ијуначкоме и интелигентноме племену. Он је њих волио свом силином младићских осећаја и кад' је у њиховој средини живио, али су ти осећаји куд и камо јачи и бујнији у туђини.

Кад год ме је у туђини обузела туга за домовином, чежња за милим завичајем, ја сам готово редовно узимао у руке Змајеву Певанију и њу прочитавао. Колико је пута у мојим жилама младићска крв узаврела, срце почело јаче да куца а сузе потекле као какав млаз топле и бистре воде, сећајући се наивнога и безбрижног детињства п краснпх и јединствених дечијих песама у нашој књпжевностп Чика Јовиних, које сам на изуст учио и у свакој могућој прилици д-екламовао! Колико сам само пута са слашћу и једном врстом националне гордости гласно читао његове патрпотске песме п баладе! А шта да кажем о оном пријатном узбуђењу, кад год сам гутао Ђулиће и Ђулике увеоке највећега српског лиричара, а шта гшк о ономе нпзу хумористичких песама у којима се тако јако манифестовао, као и на другим пољима, Змајев велики песнички дух и таленат. Врло сам често прочптавао и његову лепу уметнпчку приповетку, која је једина позната нашој милој публици, онај прави бисер са песничкога извођења у нашој књижевносги, Видосаву Бранковика. Њу сам један пут прочитао и у једној свечаној прилици, када је п српска омладина око „Виле" у Женеви, прослављала седамдесетгодишњпцу од рођења Дра Светозара Милетића. Сматрао сам, да омладина која треба да се одушевњава народнпм борцима