Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 211

купног рада Змајева, понајвише ради тога, што ће се земља још доста пута окренутн око сунца, док се наше прилике са свијем не промијене. Ми ћемо извјесно и за времена прославе стогодишњице рођења Змајева с истим одушевљем читати његове пјесме „Издајици" и „Нобл момче" п многе друге, као што су се читале и у оно доба, кад су оне поникле, и као што се читају и данас. Нма још једна врста српске књижев носги, којој је Змај творац. То је дјечја књижевност. Она је прије њега стајала на врло слабим ногама, а само јој је његов труд дао снаге и полета. Змај је био онај 8ршћ18 адепз, који је тим својим радом постпгао, да је та грана српске књижевности данас на релативно високу степену. Какве су побуде потакле Змаја, да се бави том граном књижевности, познато нам је из задњег Увеока. „Де год је Српче које, љуби га, ради нас!" прпчуо се њему гласак његове помрле дјечице. Па и касније је, незадовољан успјехом својим на пољу борбе као уредник шаљивих листова, довикивао, да ће отићи дјеци. Не само дакле његови фамилијарни осјећаји, него и утицаји са поља јавнога рада и борбе, приближивали су све то ближе српску дјецу Змајеву срцу. Да је та љубав Змајева према дјеци велика, о томе нема сумње. Он је и у своме брачном животу био обдарен дјечицом, коју је од срца љубио, али се у брзо морао с њима раставпти. Њежни отац пренио је ту своју очинску љубав на сву српску дјечицу. Он се спушта у њихов круг, посвећује њима своје силе, те им својим пјесмама тепа, забавља их, учп и одушевљава. И сами противнпци Змајевп признају, да је он на томе пољу недостижан. У томе је барем погледу мишљење о Змају једнодушно. У томе правцу није у стању српска књижевност да стави уз бок Змају кога другог свога радника. Ни један српски књижевник нема ни толико воље ни толпко одушевљења за тијем радом, као

Змај. А колика је у њега та воља и то одушевљење види се најбоље из тога, што његово осјетљпво очинско срце прожима то исто одушевљење још и у оне дане, када се око главе пјесникове саплео вијенац и низ од шездесет и шест година. Још и данас може Змај бити задовољан са пресудом о томе своме раду. Данашњи, па и каснији, његов рад биће само један камен темељац више у споменик његове неоспорне славе. Покрај тога рада у везаном слогу писао је Змај по нешто и у прози. Па и данас издаје он још по коју мрвицу, својих „Прозаида". Али проза није јако оружје Змајево. Прозом је писао Змај у доколици, у слободну времену од.осталог пјесничког рада. Али се ти његови радови још доста високо држе, рекао бих, више ради имена Змајева, него ли ради њихове умјетничке вриједности. „Шаран" ће се дуго одржати на српској позорници ради своје фабуле, ради свог ведрог хумора. „Видосава" је пуна романтике и неког фатализма, али ће се још дуго читати ради своје патриотске тенденције. И проза дакле Змајева одаје двије његове јасне особине: хумор и патриотизам. Задње овеће пјесничко дјело Змајево јесу „Сноватице." То је циклус пјесама, које су удешене на форму народног начина пјевања. Народна је поезија још од првих почетака била Змају извором, из којега се напајао његов творачки дух. У задњим је данима свога пјевања Змај захватио мало дубље у тај извор. То се види не само по форми, него и по духу тијех пјесама. Оне су задржале, до душе, на себи сва обиљежја Змајеве лире, оне су и лирске и патриотске и шаљиве, има их неоспорно лијепих и дивних, али као цјелина не остављају оне на души онога миља и оне бујности, као првашње његове пјесме. Патриотске ијесме „Снохватица" не могу никад тако узнијети срце, као пријашњи бурни узвици Змајеви, њихова објективна лирика не може никад 4*