Зора

Стр. 190

3 0 Р А

Бр. VI.

шло од то доба боме, неких петнајст, шеснајст година. Кад сам синоћ туда шето, Хладовина око града, Сусрете ме браца Корнел, С мојим Митом изненада. Те ја дођох с њима амо До Змајева дивна стана; У песама славуј-гнездо Нашег милог прижељкана. На остало се не сећам, само ми задњи стихови у памети осташе: И тај изглед, и то грање, Раздрага ми срце моје Натера га на певање. И кад сам записао, опростим се с браћом која одоше да спавају, а ја се попех на високе од дрвета, као кула степенице, те уживах у тихој, ноћној лепоти слушајући божанствену хармонију тичју, цвркут попаца, и трчкарање и Дунавски шум, а при најдивнијем осветлењу пунога месеца. Тако ме и зора затече. Видећи Мита како за природом гинем, призиваше ме по чешће у виноград, где бисмо редовно ноћили тако, да сам на Змајевцу своју сталну постељу имао над којом је моја слика била обешена. Но да се винем мало у назад. Кад је на измаку педесетих а освитком шездесетих година почела Баховска апсолутна владавина да понестаје, то чудо и покор деветнајстог века, кад од силних шпијуна зевнути ниси смео а да не будеш оглобљен; када је чак и српска црква денунцирана била, како се у њој јавно поје: Ненадјејшесја на књази и на сини человјеческија ђ нихо!се њесш сиасенија — јер је то револуционарно, чиме се народ против власти буни; када је цензура као стена груди српске књижевности притисла да дахнути не могаде; када

је свака слободнија мисао, свака слободнија реч угушена била, када се велим та загушљива, сура маглуштина разлазити поче а први се млазеви излазећа сунца уставности и грађанске слободе на зренику указаше, стаде и књижевност наша новим животом да се буди. По великим школама и свенаучиштима у Бечу и ГТешти, основаше ђаци књижевне дружине, те покренуше и алманахе па и листове у које своје радове: песме, приповетке, оцене и расправице штампаху. Тако постаце у Бечу „Зора", у Пешти „Преходница", а по угледу на великошколце, засноваше и ђаци по гимназијамасвоједружинице, како да и они одушка даду своме пробуђену родољубљу у стиху и прози. У оно време, оснује Ђока Поповић забавни лист „Даницу" чијом појавом, може се рећи, настаје бујни покрет духова, прави „Бгапа; ипс! 81игш" период у књижевности нашој. Даница беше једини центар у ком се стекоше сви умови млађих књижевника и с ове и с оне стране Саве, да по спреми својој, народној књижевности што већма користе, и сва срца, која одушевљено куцаху за род, слободу и остале идеале српскога народа. Сваки број Данице кипио је од родољубивих песама млађаних песника наших. Па не само то, већ и друштвени па и политички живот биваше свеснији и српскији. Најревнији апостоли буђења свести у народу бејаху Пештански и Бечки великошколци. Сваких школских Ферија поврвела би омладина ђачка у Нови Сад, где би приређивала прве беседе српске са чисто српским програмом и декламацијама таквих песама које смо у Даници читали а спеване од песника, које смо лично и познавали. Те беседе биле су први та-