Зора

Бр. VI.

3 О Р А

Стр. 189

Усподоена Здоај-Јована Јовановаћа — јМмта —

и ±ини ми се, даЈе мој покојни отац још за времена тако зване „провизорије," при крају педесетих година служио с Јованом Јовановићем у Новосадском магистрату као чиновник полиције, теје отуд био с њиме познат. Еда ли је то познанство старо, још из младости било, — не знам; само се толико сећам, да сам као дете Јована Јовановића, кога су тада: Киш-Јаношем или краће: „Јоца, Киш", звали, по неки пут у нашој кући с браћом му: Ђуром, Корнелом и Митом, као госте при ручку ил на вечери виђао. Нарочито се Корнел приљубио нашој кући, која беше добрим гостима свагда рада, те се почесмо већ и својакати називајући га сви редом: Браца Корнел. Али сам се с Митом најбоље опријатељио, дружећи се с њиме као магистратлија, кад сам на крају седамдесетих година ступио у варошку кућу као писар. Мита ме чешће призиваше у „Змајевац", у Каменици, где смо се, обично само нас двојица рибјим паприкашем, саламом и сиром својски прочастили и у здравље нашег песника-великана, уз одушевљене здравице по коју чашу добре каменичке белине испијали на душак. Змајевацје виноград баш над самим спахинским двором каменичке баште, који је назван по песнику Змају што се ту у тишини, на свежу ваздуху и далеко од светског метежа, најрадије бавио и написао велик део својих дивотних песама. Још ми је и сада у памети онај изненадни случај, како сам први пут на „Змајевац" доспео. Једног летњег вечера, обиђем у шетњи с Ма-

јурске стране Варадин град, те се успев на горњи пут што у Каменицу води, застанем, очаран бајним погледом на питому Фрушку, која се туда као неки морски залив, у полукруг око Дунава савија. Не знам колико сам занесен био красним положајем те српске „Свете Горе" у којој су, као што Змај-песник у ненадмашној новели својој „Видосава Бранковићева", вели: дванајст српских манастира, дванајст сјајних алемова, — кад ме наједаред трже клопот кола и викање имена хмога. Пренув се као иза сна, опазим на таљигама Корнела и Миту, браћу Змајеву, где ме бичем и рукама дозивају да к њњма на кола дођем. Изненађен примим понуду радо, но у место кући, натраг, одвезох се у Змајевац, где нас дочека пријатељска вечера, те ти ми онако у троје до неко доба ноћи не мож' боље бити проведемо. Ноћ беше красна и топла, месечина као дан! Из суседне спахинске баште одјекиваше звонко прижељкивање славуја; снежним цветовима начичкана багренова дрвета просипаху заношљив миомир; а на широку светлу Дунаву чује се идиличан шум воденичких точкова што те чисто успављује. Ја се био раздрагао а моји домаћини зевају. „Слушај Мито, — рече ми мој имењак, — у нас је обичај, да сваки гост који први пут на Змајевац дође, у књигу споменицу ма што упише, па де упиши и ти." Рекав то, донесе подебелу књигу, перо и мастило, те ја у одушевљењу у коме бејах, напишем у стиховима отприлике ово, на које се којекако сећам јер је про-