Зора

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 2(37

Ко мрачна кугла, неста равнина Провала, шума, потока, брега На ирачној зе.мљи само се бели Колеба наша ко мрва снега

Сад и ње неста. Струја нас диже Као две сенке даље летимо, Ветар нас гуши, глухну нам уши Заспале звезде пролећу мимо.

Неста и звезда. О, где смо сада? Над главом пусто, пуста подножја, Нас двоје сада насељавамо Тад празна, мртва пространствабожја.

Маи. Хоиово

Мплега ЈакшпК

п

ЗОЖЈИСКА ЖСКРЖ Из збирке „Фантоми" —

ала Је са неба као поклон људма Да крегш и диже, да теши и блажи, Те пође у срца ту да станак нађе, Да клонулу наду и љубав оснажи.

Од срца до срца, од мраза до зиме Ишла је по свету, лутала по људма, Али нигде станка!.. . Једне тихе ноћи Угледа је песник на земљиним грудма.

Похита за њоме, за њезиним сјајем, Заигра му срце, разведри се лице; Ал' кад руку пружи, њу већ земља упи, А у руци оста — стручак љубичице.

Р. Ј. Одавић

а

'аспала Је давно Јава ' С торња поноћ откуцава. Мир је свети : неме птице, Не чују се фруле гласне, Као искре жеравице Само трепте звезде јасне Свуд тишина глуха влада: В. Кикинда

ш © т.

'Гихо небо земљи сада На пусте се спушта груди Ветрић ћути, ћуте људи, Изумиру страсти холе . . . Час је ово рајске среће: Сад патника сан облеће И заборав тиша боле. М. Радовић

т

3 П^ЕСАМА

и

л^вно јутро свану, нађох' се у гори. Тек помаља сунце своја зрачна крила ; Гледао сам небо и дивих се зори; Дивна ми је опет к'о некада била.

кРЈМ ОГЊИШТ1 Под зеленим грањем стољетних платана Погружен у мисли . . . у тој полутами, Сјећ'о сам се тебе, сјећ'о сретних дана, Кад лутасмо вако по горици сами.

Гледала си грању како птице л'јећу I I цвркућу њежно у гн'Јездашцу своме, . .. . . . Блистале су капи на убраном цв'јећу; На убраном цв'јећу и у — оку твоме. . .