Зора

Стр. 276

3 О Р А

Бр. VIII.—IX

„Способан си и вољан да учиш, па учи, учи сине још више него што сам ја учио, а немој да се лолаш и да водиш љубави с девојкама . . . Ти си то можда и радио, али немој више ..." „Нисам ја то никад урадио" —, рекао сам и застидео се своје лажи и очева поверења. „Па ти трошиш много, и то ми се не допада. Ја сам ти давно рекао, како стојимо. Ал' ти на то заборављаш и не умеш да распоредиш! Па пази зато ! — " То ми је друга мана —, мислио сам и слушао очеву придику са пуно покајања и гриже савести. — Мати ме гледа иза новина и смеши се: „Аха! Обешењаче!" — вели јој поглед — „Што сад шепртиш!" „Зашто си правио дугова и овде код куће? Ту барем имаш све! Онај у пивари даје рачун, онај у хотелу, онај у читаоници. А ја плаћам, зашто ?" „Та нисам јато наједаред — викнуо сам пун љутине, — то јс гадна хуља тај гостионичар . . . „Та ман'те се господине тих гадних хуља!" — наставља отац са комичном збиљом. Тако сам се стидео, да сам хтео побећи из собе. Они се договорили и непуштају ме. Него ме пецкају, коре, хвале и грде уједно. И имају право. А ја се браним све са грозним измишљотинама, глупостима и очевидним лагањем. То њих још више подбада. Одануо сам душом, кад је отац смејући се отишао, а ја остао с матером сам. Хтео сам, сад да се ја дурим, — јер је отац однео кључ и закључао капију. Напрћио сам уста и почео уздисати са књежењем. И за чудо ме сва срџба у тренуту прође.

Она лампа са жутом светлошћу и часовник са великим утегама, она слика распетог Христа пуна прашине и боја, говорили су ми: „не љути се, јер си јако смешан, кад се љутиш." Ова мека соФа са наслоном и она мала црна пећ у буџаку говорили су ми: „не иди од нас, код нас је меко и топло." Сви су се предмети смејали на мене, а ја сам оборио главу. Ту сам одрастао међ њима и знали су ме још, кад ми је висио тур. Ону лампу са жутом светлошћу треснуо сам једаред чак с прозора у двориште на камење и једва је остала жива; часовник сам вукао затегама а он се сиромах дерао, крештао и избијао јер сам хму срце чупао; оном сам распетом Христу насликао цигару у зубе, а шта ]е тек препатила она мала црна пећ, ова мека соФа, како је то све било мучено! Био сам мали као чвор, а све сам их редом до смрти и распада мучио. — Они ми то опраштају и моле ме да останем; моји стари пријатељи стари знанци и ја њима маза. „Мати", — рекао сам полако, као кад се дете срди, а нико неће да га гледи, оно се већ одсрдило а опст га нико не гледи . . . „Шта је?" — пита она благо и чека, да јој почнем пребацивати; чуди се, што јој не гледам у очи, а она одмах по очима позна шта хоћу . . . Хтео сам да останем код куће; и тиме сам развеселио матер; она хтеде и каву да ми скува „кад сам се већ у Б . . . у научио". Али ја јој нисам дао; нисам ја хтео да пијем каву. Подметнуо сам руку под главу и гледао у таваницу; учинио сам дакле по вољи тима старим пријатељима и осетио сам весеље у