Зора

Стр. 296

3 0 Р А

Бр. УШ— IX.

вјека свјетског, између хришћанина и поганина, између средњег вијека и ренесансе. А та размирица не нађе никада нигдје живљег израза од оногу пошљедњој пјесми, тој најљепшој поезији, што се игда извила из крштених груди Богородици. Овдје се оптужује размирица у двострукој форми, у два различита тона, двије ријеке, које испуњавају пјесму, а не измијешаху се. То је химна и елегија: све, што је Теологија разлагала о Богородици, све, што су Оци од Августина до Бернарда смислили у њезину-славу, сви титули, које јој придијева црква вјерних, све је то у химни стављено у стихове узвишене, свечане, пријатне и класички савршене; у елегији бујица плача тече пред оним храмом, што се диже тако елегантно, и премеће пред ногама Богородичиним све оно, што је умјетник љубио, желио и подносио, све, чега се он сјећа и боји. Клечећи на кољенима у својој собици у Аркви, пред Ђотовим Богородичним ликом (који остави као диван и пријатељски дар господару Падове) спомиње он дивне дане младости, љубави и славе, па осјећајући, да су они прохујали у неповрат, окривљује их испразношћу и гријехом и шири руке своме задњем утјецишту, који је: „Уег§;те с!о1се е р1а". Али мало по мало запази, како у светоме лику сијевају и мијешају се потези изабране Мајке и Лауре, и ускликну: „Тге <1 о 1 с 1 е сап попп ћа1 'п 1;е гассоМ, Мас1ге, %1шо1а е зрова . . . . м а окренувши Мајци Божијој пјева: „Сће ве роса тог(а1 4егга саЛиса Атаг соп 11 ш!гаШ &<1е во^Но. Сће (1 оуго &г (11 1е, сока ^еп4Ие? ..." Из тог извора скрушења тече кроз оне стихове тако бистра, чиста и хармонична бујица веселог запијевања, да пјесник не изгледа, да се у толикој мјери покајао, колико би то он можда хтио. Нећу да понављам, да се у Петраркиним римама Богородица претворила готово у

хрипгћанску Венеру, као што је у пјесмама латинским Исус постао Аполон, али је без сумње Петраркина Богородица различита и одвећ далеко од „Ма(;ег <1о1огова" Јакоба да Тоди и од „Ооппа (1е1 ете1о", којој је Данте управљао мистичну химну кроз уста светог Бернарда. Као што је Афродита на зазивање пјесникиње са Лезба на својим колима силазила и питала дјевојку: Ко те вријеђа, о Сафо ? тако при појединим мјестима у Петраркиној пјесми чисто изгледа, да ће се и дјевица Ијесе, вјерујући слатким тајнама а потресена јадима приказаним тако плачним жаром, отргнути са стола Ђотова, да отаре сузе хришћанском пјеснику. И средњи вијек бијаше заиста издан... III. Као латински писац Петрарка је водио отворену борбу са средњим вијеком; он, прави отац ренесансе, и то не само због тога, јер је ширио жељу за испитивањем старих ауктора по свим градовима Италије, Француске, Германије, Шпаније и Енглеске, не само због тога, јер је извукао Омира из Јеладе, па га предао Западу, него још више ради тога, што је латински језик од црквеног учинио свјетским. Говорећи у Цицеронову језику са народима из свих крајева, и кроз све крајеве Јевропе, која се дивила овој класичној новости стила, сијући своје ггосланице, расправе и пјесме споји западне народе, које је прије теологија оковала била, новим везом, везом филозофским п литерарним: створи — како рече Виљмен — у Јевропи, још увијек подложној моћи црквеној и феудалној, нову моћ, изван цркве и државе, моћ сву моралну и модерну, бива: републику знаности. Ни за старину не тражаше он реторику ни науку, него, као жив човјек, заиска живот. У историји народа римског не гледа он више, као Данте и сколастици, низ предестинација Промисли и мистичних засјена о неком будућем граду