Зора

Стр. 298

3 0 Р А

Бр. VIII.—XI.

мисао и љубав прама Италији. Рођен као изгнаник, још дјететом пренашан из мјеста у мјесто, до иза Алапа, живећи дуље времена од странака и магистратуре, сву ону живу пажњу, коју остали Талијанци посвећиваху својој опћини или символу своје странке, он посвети само имену Италије. Из књига Виргила, Цицерона и Ливија он стаде да љуби Италију, Италију велику, побједоносну, једину; али као што ренесанса није старина и ако је у њој новина помијешана са старином, тако ни Италија Петраркина није Италија римска, и ако има у себи много њенога. Живући у добу господара, он им схвати намјеру и сврху, која се састојала у диктатури против странака, гвелфске и гибелинске, диктатури, која ће обезбиједити народима мир, слогу, и конац грађанских ратова. Но така намјера не прелажаше никада преко бедема једног града, границе имања господарева. Петрарка је сада рашири, па, као што је Данте навјешгавао рат чак и тирана против Гвелфа, да се обнови величина Империје, тако он навјештаваше мир међу господарима, да се уклони свако мијешање оружја и туђинског господства, да се у својим природним границама поврати у своју моћ латинска народност, којој је глава Рим. Изрека Фосколова: „да се подигне Италија, ред је прије уништити секте", гласови 1847 године за сједињењем талијанских кнезова, примирје и промјена странака у „Народном друштву" пред год. 1859, све то бијаху гласови, изрека и политика Петраркина у четрнајестом вијеку. Кад оно кнез Метерних рече, да Пталија није друго него географски израз, он не бјеше схватио ствар : Италија бијаше литерарни израз, поетски пријевод. Онај заборав и осуда земаљских странагса, гвелфске и гибелинске, она слога, коју приповиједаху хиљаде и хиљаде муниципија, све то бијаше заиста племенита поезија, која се зачимље у љубавној пјесми. Не знам, је ли истинито оно,

прича Виљман, да је, бива, аустријска управа кадикад забрањивала пјевање пјесме Италији, но ако је она то збиља радила, јамачно је имала разлога, и ако је било већ касно. Али пјесник, акоје и био постојану идеалу о Италији свагда, у свим догађајима, у свим ратовима, у свим револуцијама, што испунишењеговодоба, непроповједашеувијек слогу и мир. Јован XXII. и Филип Француски помажу својим аукторитетом и оружјем авантуристу Јована Чешког; а Петрарка, који такођер живљаше на Двору авињонском, шаље домовини опомену, која касније у кармањолском хору бијаше само један историјски споменак: „биШшпз аћ А1ре П1е ттах ашшо 1ат ргаете^иг ауаго ВШа гига ргоеиН". Ко се не сјећа оне пјесме римском сенатору, гдје пјесник омотаво руке у власи Пталије, па их тако трагички ниже пред успоменом старе величине и садашње мизерије? Ко се не сјећа оне пјесме упућене господи, што ратоваху око Парме у години 1344., пјесме јадовите и силне, гдје мржња прама странцима нађе тако жестока одушка, а љубав прама отаџбини тако њежна израза, пјесме, која с једне стране зове грађане, да се грле, а с друге, да убијају? А када је Кола да Ријенцо својим трибунским скиптром сабирао око себе у Кампидољу гласнике из свих градова талијанских, Петрарка заиста повјерова, да се његова вајкадашња жеља примиче испуњењу. П остави Двор и Авињон п заборави љубав и постале незахвалан Колонама: не гледаше, не мишљаше више ни на што, него само на Италију п Рим; он, који је прпје три године зазивао: мир, мир, мир, стаде да приповиједа затор и рат: затор бунтовничким Феудалцима а ратрату грађанском. „Кад помислим — пише он Коли пред год. 1347. — на онај жалосни али свети разговор, што смо га прекјучер водили на вратима оне старе цркве, чини ми се, да сам чуо пророчанство, да сам чуо Бога а не човјека. Тако си божански оплакивао