Зора

Стр. 366

3 0 Р А

Бр. ХТ.

зеће псе, који су му завидили на масној њушки и редовно је омирисавали, при чему је ратлер гордо окретао главу у страну. Стоји он тако пред кућом једног дана, па се баш на псећи начин поздравља с бирташичином Пепитом, кад се зачу урликање једног пса који призиваше у помоћ. Био је везан за сељачка кола и очајно се борио да скине оков свога робовања. Искупише се пси око њега. Цујка је лајала на сељака који је на свој начин покушавао да умири страдилника, а остали су пси само режили и кад им се дала прилика оњушили пса, што се отима, ратлер пак утрчи у кућу право куварици и стаде лајати колико је више могао, истрчавајући опет на улицу. Он је познао Бунцаша по гласу, а куварица је те ноћи снила да се Бундаш вратио, па је тако и протумачила ратлерову узнемиреносг те сва усплахирена отрчи Јаношу и саопшти му радосну вест. У томе се зачу господарев глас, који с улице довикиваше Јаноша, и госпођин глас која викаше: ватра, ватра! не знајући у чему је ствар. Бундаш је био спасен. Куварица му одмах донесе толико јела да би му за три дана довољно било, и хлеба, и замешаног кукурузног брашна, и сурутке, јер су баш тога дана правили крављи сир, и гушчије кости и најзад три сарме од винове лозе што је склонила била за Јаноша; али Бундаш није могао од велике узбуђености ништа окусити. Легао је код јела потрбушке наслонивши њушку на земљу, па је само уздисао. Господар баци парче шећера пред њега, па оде да умирује престрављену госпођу, а Билсу отпоче одмах саслушавати Бундаша и његовом бегству заузевши позитуру истражника, чучнуо прсд њиме, на-

ћулио уши, гледа га право у очи и пажљиво све слуша. „Плаха љубав наплата је скупа, поче Бундаш своју исповед кад је мало дошао себи. У осталом и Јанош је узрок мојој несрећи. Да ме није повео на касапницу, не бих постао авентуриста. Кад смо у касапници били, упада однекуд једна кучка, танка, висока, бела као северни медвед, и одмах шчепа јагњећи бут који држаше једна девојчица у руци. Нададоше вику на кучку, а Јанош мени заповеди да је ухватим. Пустих се за њоме као стрела; али је она тако трчала да је нису могле стићи ни мотке које бацаху попут ње, а од којих један потреФИ мене баш по ребрима на левој страни. Ја се мало нанесох, јаукнух неколико пута, па озлојеђен због тога пустим се још брже за белком и стигнем је иза крајних кућа. Мислио сам да ће бити хрвања због јагњећег бута. Боже сачувај! она, кучка једна, испусти бут, па леже и стаде се тако умиљавати око мене да ми срце сасвим омекша. Па поједи га, мишљах, нека те враг носи, тај бут људи и онако неђе јести, и пођем нашој кући. Кад се освртах да видим растрже ли белка бут, а она гледа замном и маше репом. Зарежим мало и пођем даље, али она ме пристиже и рече: Ти си и сувише срдит на мене, а не знаш да три дана ништа јела нисам. Није ме трпила госпођа па ме дадоше стрводеру, од кога сам побегла те се сад потуцам од немила до недрага. —• Кад то рече белка, ја се сегих да и мене наша госпођа не трпи, и ту ратлер мало задркта, — помислих да смо може бити једне судбине, па се сажалих на њу и лазнух је један пут по њушки. Враг би је знао, симпатична јс била и некаквог примамљивог