Зора

2

Бр. ХГ.

3 0 Р А

Стр. 365

'ЗУ НДАШ / — Бранковинскп —

|ундаш је велики, црн, чупав г пас, чувар куће спахије драгомирског. Лика увек намргођеног; али не лаје одмах на страног човека, него најпре коракне напред неколико пута, застане, па онда грмне а онај се смрзне. Ако је странац скроман па стане, Бундаш је каваљер, неће га напасти; али му неда ни корака даље, ни напред ни назад, док не дође ко од укућана и не покаже да је странцу дозвољен приступ у кућу. Онда Бундаш оњуши странца, пропусти га проћи и лане још један пут опомињући га на пристојно понашање у кући његовог господара. Бундаш никад није остављао кућу господареву. Он је имао обележен круг свога деловања и био је потпуно задовољан са својим положајем. Шта више, он није трпио ни да га пси суседски посећују и ако је живио у непријатељству с госпођиним ратлером Бижу, кога је увек треснуо о земљу кадгод би то могао учинити да нико не види. Све миловање господарево састојало се у парчету шећера, што је Бундаш свако јутро добијао. — Ти си добар и веран пас, рекао би му при томе господар, па га мало почеше штапом по леђима и оде. А пред госпођу није смео изилазити, одмах би га отерала називајући га разбојником. За то је уживао милост куваричину, јер су куварицеи госпође обично противних назора, а ту је милост Бундаш толико ценио, да је један пут из благодарности сопственим језиком лизао рану од убоди на куваричиној стопали. Она му је опет

толико давала да једе, да се госпођи један пут учинио као суседна Цујка, која је била скотна те се уплашила да се у њиховој кући не оштени. У осталом Цујка је личила на Бундаша, јер су деца једне матере а од два оца. Једног дана нестане Бундаша. Тражили су га на све стране, па нигде да га нађу. Тада је госпођа увидила да је у кући сигурније било с Бундашем, а куварица је толико плакала као да је напустио Јанош кочијаш, који је у своје време био хусар и од то доба непрестано шиљио брке и намерно кривио ноге у ходу. Нема Бундаша па нема. Господар је свако јутро остављао по парче шећера на страну, али Бундаш као да је заборавио ту његову доброту. Госпођа је кривила ратлера Бижу да је он узрок што је Бундаш кућу напустио: Ти све налажеш на њега, говорила би госпођа ратлеру, а ја луда па верујем, па ето ти сад, склонио се пас од твога чуда, бојао се да ћеш му најзад и главе доћи. Ратлер није могао савити реп да се улагује, јер су му га још у раној младости осекли, него скочи госпођи у крило и стане јој лизати руке, на што би она као срдита приметила: Боље би учинио да ми не растураш кућу него што молиш за опроштај, па га огтет стане миловати. Бижу је имао обичај да по ручку изиђе на улицу. То му је било дозвољено ради спокојства госпође, која се у то време на дивану одмарала да би јој желудац сварио ручак без икаквог потреса. Стоји пред кућом па дочекује и испраћа прола-