Зора

Стр. 364

3 0 Р А

Бр. XI.

Цариград

У серају, кажу људи, Као цв'јетак из џенета, За љубовцу старцу паши Даде дјеву судба клета. Венуло је красно лане Међ' дуварим, од сераја; Гинуло је срце њено Љубавнога пуно ваја. И кад сабах нојцу гони, Када на тахт дан се спрема, Из сераја, свако јутро, Чула се је пјесма н'јем'а. Пјесма, пуна боли, туге И врелијех уздисаја, Губила се хавом тихом У бостаним од сераја. А са вала сребрнијех Са шаркије звук се вио, И кроз кафез од пенџере Красној дјеви долазио. Ал' нестаде једног јутра, Татли пјесме, дјеве красне; И замукну на валима Звук шаркије оне јасне. * На цвијетној, на обали, Што је Босфор валом вије, На тенхани серај стоји, Цвијеће га шарно крије.

И кад акшам данак гони, Кад се земљом мраци нижу, Из дубине Босфорове Двије сјенке у двор стижу. И серајем ц'јеле ноћи, Нуна с' туге пјесма вије, А са пјесмом јасним звуком Звече жице са шаркије. III. У руји те ноћас снивах Бисер-грано ! Севдахом ти срце бјеше Газдрагано. Дала си ми шеФтелију С' усна медни'; Ја на своје стисках груди Струк ти чедни. У мом топлом загрљају Гонџе раја, Уснула си сред љубавних Уздисаја. Ал' када се пренух тужан Цв'јете мио, Кумаш -јастук страсно бијах Обгрлио. * Аман, џанум, пружи робу Мерхамета! Нек пољупци нису само Гуја клета! . . -

Осмлн А. ЂнкнК

Џенет — рај. Тахт — пријесто. Хава прозору Твтли — сладак. Руји — сан. ШеФтелија пупољак. Џанум — душо. Мехра.мет — милост.

ваздух. Бостан — врт, багата. КаФсз — решетка на бресква, у пренос. с.мис. пољубац. Гонџе — ружин

Р?ЖД

В. Кнктгда

I есење је; опале су руже, Цветак Један заостао бледи: Грање ћути, ћуте птице, туже, С болом немим лептирић га гледи. И он мре самохран па се круни, Пуно жутих под бокором листа Ветрић стао, мир гробни не буни, Само сунце над мртвацем блиста .

М. Гадовић