Зора

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 363

Сваке тихе летње ноћи Пева песник уз гитару; Она слуша и нестаје У љубавном страсном жару. Али одзив не сме дати, Из груди се уздах вије . . . Једног дана оде витез, Да некакав бојак бије. Опет она песма стара: Слатко теку лепе ноћи! А ко пита за витеза: Хоће л' доћи ? кад ће доћи ?!

Тек одједном бану витез . . . На устима пена сива; Дрхте руке, очи пламте, А у њима ватра жива . . . * За вечером витез седи, Мрачне мисли сад су њему; Крај њег' љуба, а обоје Не говоре ни о чему.

Слуге носе разна јела, И слушају госу слепо. Донесоше једно јело, Зготовљено врло лепо. Уста витез . . . тмули глас му Зајечао страшно тада: „Љубо моја, невернице! „Ово мораш јести сада!" Задрхтало срце жени Ах, тако јој тешко било! Док је јела, око срца Нешто јој се хладно свило. Опет витез грубим гласом . . . Уста му се злобно смеше: „Ово јело, проклетнице! „Песниково срце беше!" Затрепета јадна жена, Сузица јој паде врела: „Хвала — рече — бар одсада „Нећу јести друга јела;"

„После 'ваког слатког јела, „Које јело боље слади?! — " После тога чезнула је, И умрла — ал' од глади!

Београд

ехар гелди; бејаз рухом Дрвеће се одијева, Сунце сија; сухо злато По земљи се разлијева. Ашик булбул у хаз-багчи Румен-ружи пјесму поје, Открива јој севдах срца И љубавне јаде своје. Мирис-лахор лаким крилом Грли њедра љубичице; Сумбул луле разавио, Чека пољуб лептирице.

Бехар гелди — дође прољеће. Бејаз Вај, севдахим ! — ах, љубави! Тенхана — осама.

Божа С, Николајевић

Ш1ЕШ1 Све севдахом живо гори, Љубовању све се дало, Али моје срце није ГТремаљеће разиграло. Мога злата нема туна, Даљина га сура скрива, Бехар гелди! Вај, севдахим! У мом срцу лед се слива. II. На цвијетној, на обали, Што је Босфор валом мије, На тенхани серај стоји, Нвијеће га шарно крије. — бијел — ла. Ашик — заљубљен. Севдах — љубав.