Зора

Стр. 362

3 0 Р А

Бр. XI.

Да ћс нам доћи крвав дан Ког сужањ давно чека, Да у гроб сурва ропски сан Трулога овог вска. Кад јекне трубе поклич свет И живне цветак наде, Покренућемо дружбе цвет Да крв за мисб даде. Муња нам пехар, песма гром Пучина топле груди Српска Црња

Певајте, браћо, снагом свом Да глуха поноћ гуди. У глупом сну што живе век И пију воду само, А рујно вино каткад тек — Те људе добро знамо: Мудраци шупљи, људи ти Ступови свнх врлина. Они су увек филистри Крај воде ил' крај вина!

Милста Јакшић

П

ЈТрвживжо сам жбље рано . реживео сам жеље рано, Срушени су моји нади, А на пустом срцу само Остадоше горки јади.

Ах, тешко је у тој ноћи И без вјере и без нада, Мрачни пути . . . куд ћу иоћи ? Пустош око мене млада.

Буктиња се моја гаси Што животне светли путе, А кроз ноћ се чују гласи Страховите смрти круте.

0, да ли ће звезда сјајна Расут' зраке с неба плава, Да л' ће минут' ноћ очајна Што ми живот помрачава?

Ил' ће олуј с голе гране Сухи листак откинути, Па кад мз г се следе ране Под снегом ће починути . . .

Београд

Д. Ј. Димитријевић

надем Једну лепу причу; ' Садржину чујте њену! Стар почетак: један витез Имао је дивну жену.

1РИЧА © СРђ? — балада (Из једне старе кронике) Ал' јој витез друкчи беше: Замршене власи густе; Лице грубо, срце тврдо, А крваве очи пусте.

Слатко беше то створење: Црне очи, дуге власи; Све Је на њој лепо било Лепо било, да њу краси.

Стара песма . . . чисто видим Како вам се усне смеше . . . Ту живљаше један младић, А још к' томе песник беше!

Ноћца црна — очи њене, Сјајне звезде — жар у њима! Беле груди, нежно лице К'о криоца анђелима.

Сад већ знате! ... милу жену Силно љуби песник лепи . . . Ноћ тихана . . . месец сјаје . . Лице пламти, срце стрепи . . .