Зора

Стр. 370

3 О Р А

Бр. XI

Требало је нешто предузети, али сви бесмо у иедоумици — шта? Најзад репортеру Ц. паде ђенијална идеја (уверавају, да му је то прва у животу), да служавки Пекова таста, ваља купити ново одело, па ћемо све дознати. И тако бист. Из партијске касе куписмо служавки свилено одело, које јој је однео репортер Ц. и саопштио јој молбу свих „пекиста", да нам каже, зашто Пека тако често купује нове шешире? Одговор је био поражавајући. Сазнали смо страшну тајну, којз се може укратко овако описати: Зашто, крошто, о томе кроника, управо служавка ћути, али Факт је, да Пеко сваке треће или четврте вечери бије свога будућегтаста. Таст, слабачак старчић, не може да се одупре Пековој снази, па се задовољава тиме да ГТеку исцепа шешир.* Када му је све шешире поцепао, Пеко је морао после сваке туче, куповати нов шешир. Тиме се решава проблем о новим шеширима, да изнесе нов проблем на дневни ред: Зашшо би/е Пеко свога будућега таста? Овај проблем тим тежи, пошто нам је о томе служавка закратиласваку инФОрмацију, није било лако решити. Ну, срећа нам се осмену, јер су тих дана дошла у нашз^ варош два Војвођанина, земљака Пекова, да се нагледају Јегејског мора, на коме је по тврђењу једног нашег историка болан Дојчин појио свога белца ....** Уплецасмо из јегејског мора, баш * У област проблема спада такође појав и веродостојан Факат, да је не сам > кћи, већ и жена старчићева, са пасивном резигнацијом посматрала како га Пеко бије. И то је дало повода многом размишљању и закључцима. ** Види: 1дпоШ8: Мопишеп1а ае^е1са III стр. 417. — Ово тнрђење побија други историк, из разлога, што никакав коњ, па ни Дојчинов белац, неће пити слано-горку воду.

кад су се купали у њему, та два брата из Војводине и новерисмо им нашу муку са покорном молбом, да нам помогну решити питање, зашто бије Пеко свога будућег таста? Они нам се радо одазваше. Приређена би вечера, на којој су били само Пека и два му земљака, који много боље пију но Маћедонци. Пеко је био у своме елементу, пио је, као да је у сред Сентомаша, код бирташице Јеце. Кад је вино дошло у лице, Пеко је био разговорнији но икад, а песма се хорила, као у бачки сватови. Пеко је био певач од заната, па кад је запевао оно: „Чија је оно тараба? „Чији су оно ексери ? „Чија је оно ливада? „Чији су оно волови ?" . . . весељу не беше краја, али морало му је бити краја, јер се морало прећи на ствар, па шкакљиво питање: зашто Пеко бије таста ? То је Пеку ражалостило, песма му умуче на уснама и он отвори своје срце, тако да су земљаци из њега читали све, као из отворене књиге. А читали су врло дуго, али су запамтили само толико, да Пеко несвесно бије свога будућег таста и то сваки пут, кад год ноћу сања белог коња , а то на жалост, врло често бива. У сановнику РаФајила Аврамович Б а, што је печатан 1795 године у Будиму, изречно стоји забележено на страни 9.: „Сањати белог коња, значи да ћеш сутра бити неког старца". Пеко тврди, да белог коња никад није сањао, све док се није прстеновао, али од тог доба сања га врло често и заиста „сановник — вели — погађа,јер идућег дана мора да бије свога будућег таста". Жали га из дна своје душе, труди се да га не бије, избегава свађу, али се некако одовуд