Зора

Бр. ХТ.

3 0 Р А

Стр. 371

одонуд излеже ипак нека свађа, те он удри по старцу, а старац по његову шешпру. То чини несвесно, под „најитијем или сугестијом неке впше силе, духова, шта ли су?", али се искрено каје за то. Хтео би да се окане т ружне „навике", али не може, неда му се. ,,Ил' неда ђаво, ил' неда Вог!" То је резиме Пекових изјава, које су отвориле опет треће питање: Зашто Пеко сања белог коња ? То питање смо брже решили, него што смо и мислили. Ту нам је помогао Пеков будући таст. Он је, јадник, из својих, доста разумљивих, побуда, сам чинио посматрања и испитивао, зашто Пеко тако често сања белог коња, и дошао је до закључка, да то долази од чаја. Кад год, наиме, Пеко у вече пије чај, извесно ће те ноћи сањати бела коња, а сутра бити старца. Тај рачун се показао врло тачан, јер су чињени контра - опити, па се показало, да Пеко, кад не добије чај, нема коњских снова, старац остане без батина, а Пеков шешир остаје неповређен. Нас је овај проналазак обрадовао и решисмо споразумно са старцем, да се предузму све мере, како би Пеко што мање пијо чаја. Старац је одмах избацио сав чај из куће, а ми смо такође закратили Пеку чај, надајући се, да ћемо на тај начин скренути његове сиове са белих коња на друге, питомије животиње.* Но све то није помогло. Пеко је пио чај у каФанама и даље сањао беле коње и т. д. Наша партија тад пошаље депутацију свима каФеџијама, код којих је Пеко ишао, претећи им општим штрајком свих гостпју „пекиста" , ако сеусз^де давати Пеку чаја. * Старац је толико омразио белу боју. да је кућу одмах премазао зеленом бојом, жени и кћери поцепао све беле хаљине, а на Фијакеру са белим коњем пикад се није хтео возити.

Но и та последња наша мера показала се палијативна. Пеко је живео дуго година у Русији, није се могао одрећи чаја и ишао је после у друге каФане „антипекиста", који су му давали „гратис" чај, из партијских рачуна, само да би Пеко и даље очувао глас „тајанствена човека". То је нашу партију упропастило. Број „пекиста" опадао је из дана у дан, а број „антипекиста" растао. То је био природан ток саме ствари. Пеко је јавно доказао простој светини, својим чајем, белим коњима, старчевим модрицама и новим шеширима, да је доиста један врло шајанстжн човек и тако је поезија „антипекиста" победила. Ми остасмо усамљени, а ја се обруках, јер се показало да мало познајем људе, а Пеку најмање. * Могао бих завршити, али, ако сте радознали, могу вам рећи, да Пеко и даље пије чај, сања беле коње, бије свог будућег таста, купује нове шешире, — на велику радост „антипекиста". Ми „пекисти" („шака јада", како нас наши надмоћни противници називају), који још упорно верујемо, да Пеко ниЈе тајанствен човек, ограничили смо се на расправљање питања: када ће се Пеко оканути сановника РаФајила Аврамовичва, спиритизма, чаја, белих коња, таста и нових шешира". Будућност ће и на то одговорити, као и на акутно питање: да ли ће се Пеко, за живота или после смрти његова, већ скоро премлаћена таста, или у опште икад венчати са својом вереницом ?? . . . * * * Још нешто. Можете ми ви г. уредниче и ваши