Зора

Стр. 372

3 0 Р А

Бр. XI.

штовани читаоци решити проблем, зашто су Пеко и они око њега, такви, зашто шако раде и зашшо сал вам ја све ово испричао? Ја ћу покушати да вам помогнем у томе. Садашњи човек са нервима ради, осећа, љуби, критикује. Ако се кад и кад пробуди у њему друкчије, правилно осећање, које потиче из лозга, из дугие, то је једино и са.по редак, тавни рефлекс иравих осећаја, који нису још са свим ишчезли из човека . . . ретка патолошка иојава и ништа друго. Правилно би било, да нерви, ови кончићи тањи и од паукова влакна, из центра т. ј. мозга разносе заповести, али се догађа — обратно. Сада су нерви мостали господари, тирани, те они заиоведају мозгу. Није ирави осећај онај који овако постаје. Осећања и дела, која диктују нерви, фалсификују идеале, обарају старе идеале, и на место њихово подиоку друге накарадне, неозбиљне, чак и сулудасте. Ово се код сваког народа испољава сад, на Нп с!е 8Јес1е, у другим, разноврсним накарадним идолима и идеалима. Код нас се ово

испољава у многим будалаштинама, беспослицама, у које спада и испричани догађај са Пеком у нашој вароши. Да, г. уредниче, и у нас је век нервозе, као што и сами знате, порушио старе идоле, а подигао нове, који нису вредни поштовања, па су нам ипак они заузели скоро сво време у јавном и књижевном животу, тако да нам за друге, по народ корисне послове и старе Сроинове идеале и не остаје времена.* Па ипак ми смо, некако несвесно присиљени, да ове нове, „модерне" појаве акцептирамо, толерирамо, па чак и респектујемо, јер су већ и код нас ххрави осећаји, којене диктују нерви, постали ретки патолошки појави . . . Да ли вам Пеко Ракић, грађанство нашег новог Тараскона, па и с поштовањем доле потписани сасвојом причом, не личе на плодове те нове накарадне нервне струје?! Шта велите ?!

* Узмпмо само у руке оловку (ово је важно, јер се оловком не можз меница погписати), па да израчунамо, колико је у нас рђавих прича, слика, скица и т. д. напнсано, у које радо допуштам да се уброји и она моја. Све су то плодови века нервозе.

ПоГРАНИЧКИ СТРАЖАР — Јеаи Шсћерш —

јалеко се је била разнијела слава тачносг на служби пограничког стражара Бистода. На читавих десет врсти }'наоколо, како у Француској тако и у Белгији, сваки вам је знао овог човјека, који се је занимао дресирањем злих паса, дога, пгго их је за гоњење дрских и окретних кријумчара употребљавао. Много је опасних и непомирљивих непријатеља стекао он међу овим рђавим људима, који су се његових свирепих и злих паса

боЈали исто тако, као и самог њега. И само мјесто на овоме дијелу границе много је помагало и олакшавало лоповоси занат кријумчара. Велике и густе шуме, дубоке провале и дубодо.тине, обрасле густим жбуњем, потпуно су скривале кријумчаре од оштрих очију пограничних стражара. И да још није било ових страшних дога, прозваних „проклетима Јудама", лоповски занат кријумчара процвјетао би на славу њпхову а на велику штету државе.