Зора

Бр. XI.

3 0 Р А

Стр. 377

родице. Доста је и лијеп. Имућан је, а воли те. — То ти вјерујем, а то је све лијепо и красно. Али ја ћу га ипак, са пуно такта, одбити. Немам ни мало воље, да пођем за тако невјешта, чудна човјека, који проси дјевојку, о чијим осјећајима ни појма нема. За тако добра човјека пошла би само тада, када своме животу не би тражила срећу, већ само циљ. У осталом, он ми о томе никад није говорио. —• Али ти је слао цвијеће. — Мени његоно цвијеће није значило ништа. — Прошла си већ двадесет година, Ирма. Не одбијај руку тако честита човјека. Ријетки су, данас, таки. — Знам, да је честит човјек, али ја га не волим. — Можда другог волиш? — Да, — одговори дјевојка, а образи јој се зажарише. — Али, молим те, не питај ме даље . . . Погледаше се дубоко, али не рекоше ни ријечи. Јоб сједе на фотељу, поред њене столице за љуљање. Он као да задрхта у тај мах. Дође му мисао, да ова дивна, лијепа дјевојка њега воли... али не као мужа своје сестре, пријатеља, рођака, већ правом дјевојачком љубављу, љубављу, која сад око њих трепери у ваздуху ... Та га мисао сасвим збуни. Да ли би била срећа или несрећа, ако га ова дјевојка воли ? Са својим срцем већ је давно на чисто. Зна већ одавно, да обожава ову дивну, младу дјевојку, која је својом свјежином и љепотом оставилау засјенак своју сестру, његову блиједу, болешљиву, зловољну жену. Самје желио и радио на томе, да се ова дјевојка што прије уда. Вјеровао је, да ће је тада за-. боравити да о овој тајни његова срца нико, па ни она ништа не зна. Погледа поново у дјевојку. Она је сузним очима гледала преда се. Сједе поново и једним брзим, насилним покретом привуче њену столицу својој фотељи. Образи им се чисто додирнуше.

— Шта хоћеш?! — упита га она плашљиво. — Ништа, Ирма, ништа, — одговори он благо, али узе у руке њену топлу, бијелу руку. За тим јој тихо, као да се моли у цркви, прошапута: —- Кога волиш? Дјевојка га погледа њеним великим, говорљивим очима, погледа га дуго, прозирући, али не одговори ништа. И тада, одједном, као да их је обоје свладао наступ неког лудила, сагоше се једно другом; загрлише се, усне им се спојише. Заборавили су све, само су знали, осећали, да се љубе бескрајно. Нису смјели рећи ни једну ријеч, као да су се бојали, да ће им звук ријечи разбити осећаје миља, среће . . . Чинило им се, да сањају и не смједоше отворити очи, да им сан не би одлетио . . . Осјећали су, као да су им се на уснама измијењале душе. Чело, лице горило им је, а кроз оборене трепавице сипала је скривена ватра. Није им доста било миља, нису се могли одвојити. Из дубине њихових срдаца потекло је јецање, та велика, света химна сретне љубави. Од њених звукова дрхтало им је срце као у грозници. — Јесмо ли луди, шапуће дјевојка, а човјек јој пољупцем затвара уста. Чисто су се уморили у срећи. Душа им је клонула од потреса, па ипак су усне жељне пољубаца. Дјевојка је отпустила руке, уморна глава клонула јој је на наслоњачу. Кроз мозак јој јуре хиљаде недовршених мисли, и плашљиво пита у пола себе, у пола онога, чији пољубац јој гори још на уснама: шта је било ово ? Јоб је осјећао, да јако, истински воли њу. У тим часовима био је јак, као један Бог. Господарио је над својом душом и над разбукталим днвљим чежњама, окивајући их оковима своје чврсте воље. А дјевојка му је било сасвим у власти. Загрлио бп само ону обожавану, лијепу главу и благо, неисказано благо питао би је: