Зора

Стр. 378

3 0 Р А

Бр. XI.

— Волиш ме? — Безгранично! Јобово лице сјало се у екстази среће, ох, осјећао је, знао је он да га врло врло воли! Али, од једном, оез икаква прелаза он се уозбиљи, јер му пред очи изађе питање: јели срећа или несрећа ова љубав? Као да му је ту мисао из душе читала, упита и она: „куд ће нас ово одвести ?" Куца? . . . Не бјеше нигде одговора на ово. Покрила је лице рукама и пустила је, да је и даље мучи питање: „куда?" — Ја сам одговоран за све ово, рече озбиљно, чисто жалостиво он, а она му одговара тужно: — Не, не, одговоран си само за тебе. За себе сам ја одговорна. Закрчен је пут, који би нас одвео нашој срећи. Нема нигдје, нигде путање, која би нас из овог лавиринта извела . . . Много ћемо патити, али ћемо за то ипак побиједити у овој борби против ■— нас самих. Одвојићемо се још данас, одмах, док се катастрофа још може избјећи. Сјутра ће, можда, већ бити касно. Хоћеш ли ми бити помоћник у овој борби ? Хтједе одговорити: хоћу, али није могао проговорити, јер је тада ступила у

одају — жена. Када је спазила ова два озбиљна лица, рече невољно: — Знала сам, да од тог брака неће бити ништа. Ирма чека неког краљевића, а одбија тако одличног просиоца. Дакле, одбила си Бојтара ? — Не, још нисам, драга сестро, одговара дјевојка усиљеном мирноћом, али чврстом одлучношћу. Вјероватно је, да ћу бити Бојтарева жена, али још сада не. Сада је немогућно. Можда, после неколико година. Отићићемо некуда, далеко, па ћу с њим почети нов живот, јер, најзад, некако тек треба живјети . . . — Не волиш га? — Не. Али и не тражим срећу, већ само циљ моме животу. Он ће бити сретан самном, а моје срце живеће од успомена... Али сад, за име Божје, манимо то, уморна сам, болесна... Заћуташе сви троје. Као да су душевним очима сви гледали једну слику. Као да им се привиђа будућност у својој суморној, жалосној суштини. Као да гледају борбу у којој осјећај дужности нобјеђује живот три бића, који нису могли бити сретни, али нису сасвим ни несретни, јер у часовима малаксалости враћа им се душа сјајним, светим успоменама прошлости, да се пред њима — моли . . . Пван Нванић

М .ОЈ СЛИЈЕПИ ПРИЈАТЕЉ скица — Лудвик Јакобовски —

шумарку покрај друма сјеђаше ■он на некаквој малој клупици. |^'Пошто не имађаше наслона, тијело му се бијаше погнуло напријед, а леђа му дођоше некако грбава. Његову меку, сиједу косу покриваше, колико је потребно, некаква плетена, вунена капа, а своје црвене, мршаве руке држаше на кољенима. На грудима му је била прикачена плехана кутија, а на њој

биЈаше мала хартица са лиЈепо исписаним ријечима: „Слијеп од рођења!" Има већ осам година, од како сам га први пут видио. Тада бијах млад студент с танким брчићима и још тањом кесом. Самном иђаше млада једна дјевојка, вита стаса, плаве косе, с бијелим шеширом на глави, а у руци имађаше вијенац од невена. Тако иђасмо друмом, који је водио у црквену порту.