Зора

Бр. XI.

3 О Р А

Стр. 379

Био је Велики Петак. Ма да је био почетак априла, ипак је сунце топло гријало. То је утицало добро на нас, јер кад престадоше кратке реченице, дошли су дуги погледи, а најзад бескрајна радост у дубини душе. На друму лежаху дугачке сјенке од брезових дрвета, које су се уздизале покрај насипа. Ни најмањп повјетарац не додириваше њихове гранчице, ма да бијаху обасуте при врху зеленилом и сићушним листићима. Погледи нам лутаху по далеким баштицама на гробљу; одатле допираше до нас необично свјеж ваздух. „Љубичица", узвикнух ја. „Вјесник прољећа!" потврди Марта и подиже свој носић, да би боље удисала тог новог ваздуха. „Бијела љубичица", продужих ја, да бих је нагнао да продужи говор, јер је тада била двоструко лијепа. Она пак преста с говором и заста. Њене плаве очи лутаху преко поља, преко оморикиних шума и задржа се на плавоме небу, које показиваше данас необично своју бескрајност, јер бијаше без иједног облачка. „Послије прољећа, послије Ускрса!" прошапта за тим и насмијеши се на ме. „О ти, ти!" одговорих јој ја и журно је хтједох ухватити за руке. Она ме одби. „Буди пажљив, драгане! Доведи у ред овај вијенац. Он је за Маргарету!" За тим ми поче причати — што је увијек радо чинила — о својој сестри, која је умрла прије осам година, а била је врло млада и врло лијепа. „Једина лијепа од нас трију!" додаде она живо, а кад ја протестовах противу тога, она и не обраћаше пажњу на мој заљубљенички приговор, већ настави даље: „Сада би имала 21 годину. Три године бијаше старија од мене! И сад се сјећам: Стајала сам поред њеног кревета и увијек мислила: „Како је лијепа Маргарета; како је лијепа њена бијела хаљина, такву нећеш ти никад добити! Сигурно је била таква, што је увијек била мирна, добра, пгго је лијепо писала, и што се није пентрала свуда с дјецом. Па како бијаше

лијеп њен вијенац од мирте! Завиривала сам јој у ноге, јер мишљах да има стаклене папуче. Је л' да сам била глупа, Хајнче!" Прије но што сам јој могао одговорити на питање, отрча она преко насипа к једноме слијепцу, који је сједио на ниској клупици и молио за милостињу. Видјех, како је спустила некакав новац у његову плехану кутију, а за тим се врати мирно к мени. „Помисли, Хајнче, овај сиромах човјек сједи ту цијелог свог вијека. Свакад сједи ту, прије подне, као и по подне, кад је киша, кад је сунце, па и у зиму. Ја не могу никад да прођем поред њега, а да му не дам што год. Тако, кад сам пролазила једном туда, па насип бијаше врло блатњав, те му не могох прићи, да бих му могла што удјелити, бијаше ми, врло тешко на цијелом путу до гробља! Кад год бих му дала што год, увијек сам помишљала, то је за сироту Маргарету! Она лежи тако дубоко под земљом, па не зна ншпта о овоме свијету, и . . ." за један тренутак ућута — „за то увијек кажем томе слијепцу: „Од Маргарете!" А он ми увијек одговори: „Нека је добри Бог благослови!" С тога сам послије, при повратку, све трчала до њега, да бих му дала свој грош. То бијаше као нека обавеза. Ја сам просто морала. Увијек за Маргарету . . ." Она ућута и погледа ме. То бијаше миран поглед плавих очију, али тако пун нијеме доброте и љубави, да моје усне не нађоше ријечи, да би изразиле моје осјећаје. Мени се пак чинило, да њеним невинпм и дјетињастим ријечима, постајем и сам невин као дијеге, а. моја је душа обасу нијемом њежношћу. Тада рекох само: „Ја те много волим . . . много волим ..." „И ја тебе!" прошапта она. „Хоћеш ли увијек остати такав ?" „Док не умрем". Већ смо били поред зидова црквене